Najraniji hrišćani, oni koji su živeli u apostolskim vremenima, dakle, tokom prvog stoleća nove ere, molili su se stojeći. Čini se da se već tada smatralo da je sedenje u prisustvu Boga nedolično i neprilično.
Zanimljivo je da je jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, imao isto mišljenje kada je stvarao krajem II i početkom III veka. On kaže: “Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli — sveštenik”.
Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh.
Važnost stajanja u pravoslavnoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen i kada ne sme ni da se kleči. Pravilo je da se redovno nedeljom, kao i u dane od Uskrsa do Duhova, ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći.
Naravno, Crkva dopušta da se sedi (ako se ima gde) u nekim prilikama, ali ovo uglavnom važi samo za stare ljude, bolesna i trudnice. Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih bogosluženja može sedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksari Crkva dopušta svom narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmima itd.
Sve ovo važi za pravoslavne hrišćane. Sa druge strane, rimokatolici sede tokom mise odn. liturgije. Ta praksa je po svemu sudeći na Zapadu nastala u najranijim vremenima, u svakom slučaju tokom prvog milenijuma.
Misa počinje sedenjem zato što je to srednja tačka između druga dva položaja, stajanja i klečanja.
Uglavnom, sedi se tokom prva dva čitanja mise, kao i nakon čitanja jevanđelja, dok đakon sprema evharistiju za pričest, kada nastupa vreme velikog iščekivanja svete tajne. Kada je sveštenik spreman, svi ustaju na noge.
Na noge se ustaje i tokom drugih važnih momenata mise, kao što je molitva “Gospodi, pomiluj”; ovim činovima višestrukog sedanja i ustajanja naglašava se poštovanje Isusa Hrista, a rezon na Zapadu je verovatno takav, da smatraju da se neprekidnim stajanjem smisao tog čina rasplinjuje. Pritom se sedenjem izbegava zamaranje i omogućava koncentracija prilikom čitanja svetih spisa i propovedi.
Nakon čitanja Simbola vere, rimokatolici opet ustaju… da bi klekli. Ponovo, simbolika je ovde ista kao i kod nas: u pitanju je potpuna predaja Bogu, poniznost, pokoravanje, priznavanje krivice, kajanje, molba za oproštaj grehova. Od tog trenutka, tokom većeg dela ostatka mise vernici će ostati na kolenima jer se očekuje “dolazak” Isusa Hrista.
Ne zaboravite, i rimokatolici i pravoslavni veruju da je Hrist realno prisutan u hlebu i vinu kojima se vrši pričest; doduše, Pravoslavna crkva smatra da se hleb i vino i fizički i duhovno transformišu u telo i krv Hristovu (naravno, kako se to odigrava i kako je to moguće, božanska je misterija), dok Katolička crkva smatra da se transformišu samo suštinski i duhovno a da fizički to i dalje ostaju hleb i vino.
(telegraf.rs)
