Evo kako nam Bog šalje poruku, svaki dan a da toga nekada uopšte nismo ni svesti, zato zastanite malo i dobro pogledajte oko sebe šta vas i ko okružuje!
Priča mi jedna mlađa osoba kako je, vozeći se automobilom kroz grad, zastala pred pešačkim prelazom da propusti dvoje matoraca…
Dvoje matoraca – tako je rekla. Istina, s obzirom na njene godine, vrlo je moguće da se ta odrednica odnosi na prošireniji krug ljudi, na mnoge od nas.
Priča mi da su se oni, videvši da je zastala, uhvatili za ruke i tako – s rukom u ruci – pošli preko pešačkog prelaza. Ali umesto da se požure, išli su polako – s noge na nogu. Ni to im nije bilo dovoljno; nasred pešačkog prelaza zastali su i poljubili se.
Za moju pripovedačicu to je bilo suviše.
„Pritisak mi je skočio na dvesta!“ rekla mi je. „Nisam znala šta bih učinila. I zašto sam uopšte stala pred pešačkim prelazom?! Zatrubila sam im, a oni su nastavili s noge na nogu kao da se to njih ne tiče.“
Pogledao sam je i rekao:
„Ne razumem te. Bog ti pošalje jedan divan par da ti prenesu njegovu poruku, a ti mu trubiš?!“
Budući da ni ona mene nije razumela, rekao sam joj:
„Bog ti je hteo reći da malo usporiš. I odmah ti je pokazao kako će ti život izgledati, budeš li usporila… Pokazao ti je kakav ti život želi…“
U trci sa svojim obvezama, trci koju sami sebi namećemo, tako često projurimo mimo svog života.
Kad na kraju dana osetimo potrebu da nabrojimo nekome gde smo sve bili, šta smo sve od jutra učinili, dogodi nam se da moramo zaključiti da toga dana zapravo nismo ni živeli: da smo samo odrađivali nešto što nazivamo svojim životom.
Zaključimo da to i nije bio naš dan. Da ga nismo uspeli na dobar način podeliti sa svojima. Zaključimo da takav dan ne bismo poželeli nekome koga volimo.
Uistinu, dan u kojem nismo imali vremena za ljude i Boga, i nije bio dan. Dan u kojem se nismo potrudili čuti, u kojem smo prečuli one s kojima živimo, one koje volimo, u kojem im nismo dopustili da dođu do reči, prevaren je dan.
Dan kroz koji nismo išli u Božjoj prisutnosti prosuli smo poput peska u vetar. Dužni smo i sebi samima i svima kojima je mesto u našem srcu, dužni smo životu, naći vremena za srce svoga života.
Za ljubav.
Ne ispunimo li taj dug, sreća koja nam je na dohvat ruke, na dohvat duše, ostaće nam nedostupna.
I oskudevaćemo.
I mnogi, mnogi će zbog toga oskudevati.
Izvor: Moj kutak
