Слатка птичица, домаћи врабац (Пассер доместицус), у народу још познат и као покућар или џивџан, из реда је птица певачица и најраспрострањенији је на евроазијском континенту и у северној Африци. Ширењем цивилизације и прекоморским миграцијама, врапци су пренети и у Северну и Јужну Америку, подсахарску Африку, Аустралију и Нови Зеланд.
Тако се осим броја јединки повећао и број врста од којих су данас најпознатији италијански, шпански, арапски, планински, азијски, пустињски, сомалијски и златни, а у Северној Америци је и у ранијем периоду већ постојао аутохтони амерички врабац.
Поједине врсте живе искључиво у природном амбијенту, док су се многе прилагодиле близини човека и настаниле на широком подручју, од сеоских имања и фарми до великих градова.
Мали и упорни
Гнезде се на најразличитијим местима, као што су гране и рупе у стаблима дрвећа, жбуњу и биљкама пузавицама (бршљан), у шупљинама, на крововима и испод стреха кућа. Није им страно ни да заузимају гнезда других врста птица, или да на њима надограђују сопствена, па смо тако често сведоци правих птичијих свађа и борби између ових малих узурпатора и узнемирених домаћина, најчешће ласта и домаћих голубова.
Уколико врапци сами направе гнезда, она су увек мала, неугледна и сачињена од траве, гранчица, сламки, остатака смећа и перја. Заједнички га праве мужјак и женка.
Дуг од 14 до 16 центиметара, мужјак је мало крупнији. За разлику од женке, врат, кљун и врх главе су му црне или тамносмеђе боје. Женка полаже пет до девет јаја, која могу да буду различитог облика, величине и боје пега и шара на љусци. Период инкубације је најкраћи од свих врста птица и траје само 10 до 12 дана. Младунци брзо стасају, науче да лете и тад напуштају родитеље.
Врапци се хране инсектима (углавном штеточинама), семењем, зрневљем, бобичастим воћем па чак и неким врстама цвећа као што су шафран и јагорчевина, док им на „градској трпези” праву посластицу чине мрвице хлеба и кокице. Лако памте место где сте их нахранили, па ће барем неко из њихове дружине поново свратити да провери нисте ли им оставили који нови залогај.
Радознали али и опрезни, ако процене да им не прети никакава опасност, постаће ваши редовни гости. Чак и ако их одмах не приметите, они ће вам указати на своје присуство цвркутом и скакутањем по рубу ваше терасе или прозора.
Kућице за врапце на Малом Ташмајдану и Бањичкој шуми. Фото: зивотиње.рс
У последњих двадесет година у развијеном делу света, а посебно у Европи, популација врабаца се значајно смањила, док су неке од врста на рубу истребљења. Ради тога, у неким од тих земаља предузете су мере њихове заштите.
Kо су им главни непријатељи?
Иако врапци имају мало природних непријатеља (мачка, сова, кобац и јастреб), научници претпостављају да постоји више узрока ове појаве, као што су загађење природе, угроженост њихових станишта или можда, у еволуцији познато, повлачење пред конкуренцијом других врста птица.
Kод нас врапци, бар у догледно време, не намеравају да устукну и напусте простор који су заузели. Отпорни су на све временске услове, од врелине лета до зимске хладноће, и храбри да се, када је храна у питању, приближе и већим птицама не би ли уграбили које парче.
“Град за врапце” постоји у београдском Малом Ташмајдану и у Бањичкој шуми. Фото: зивотиње.рс
Ипак, ове мале птице увек нам се чине веселе и као да им, упркос свему, никада не понестаје енергије да скакућу, певају, свађају се и воле. Због таквих особина, живости духа и умећа да надмаши све тешкоће, врабац је стекао симпатије многих од нас и, не случајно, постао симбол нашег главног града.
Аутор:Слободанка Зорић
Србијуволимо.рс
