Već decenijama oko Hrama Svetog Save prepliću se dve misterije koje intrigiraju mnoge Srbe.
Najveća pravoslavna svetinja na ovim prostorima gradi se još od 1935. godine, a njena gradnja je nekoliko puta prekidana.
Dve misteriozne priče isprepletane oko ove srpske svetinje odnose se na to da li je Hram zaista podignut na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save i čemu je on služio za vreme nemačke okupacije.
Još od davnina veruje se da je Hram podignut na mestu gde je Kodža Sinan-paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine.
Međutim, na osnovu mnogih istraživanja istoričara Sretena Popovića, koji je pažljivo proučavao narodna predanja i zapise iz tog vremena, došlo se do zaključka da je Sveti Sava spaljen na brdu koje je nosilo ime Vračar.
To brdo nije se nalazilo na današnjoj lokaciji, već se smatra da je bilo na lokaciji današnjeg Tašmajdana, na mestu gde se danas nalazi crkva Svetog Marka (nekada je tu bila Batal džamija). U mnogim izvorimo to mesto se spominje kao Čupina umka, Topal- Đorđev grob.
Budući da se Hram gradi više od pola veka, mnoge priče isprepletane su oko njega. Jedna od takvih priča je i da se Hram, za vreme okupacije nemačke vojske, koristio kao parkiralište.
Izgradnja Hrama, koja je započela 350 godina nakon spaljivanja Savinih moštiju, a punih 40 od začetka same i ideje, prvi put je obustavljena 6. aprila 1941. napadom Nemačke na Jugoslaviju.
Do tog trenutka na Hramu je bio podignut samo temelj i zidovi visine 7 i 11 metara.
Okupator je zauzeo unutrašnjost Hrama i koristio ga kao parkiralište. U tu svrhu zaposeli su ga i partizani u Crvena armija 1944. godine. Parkiralište se, nakon izvesnog vremena pretvorilo u magacin, koji su koristila razna preduzeća.
Naš Hram pored toga što je najveća bogomolja na Balkanu, spada i u grupu najlepših crkava u svetu “rame uz rame” sa Aja Sofijom u Istanbulu, Hramom Hrista Spasitelja u Moskvi i Hramom Svete Trojice u Tbilisiju.
