Душан Силни се, не без разлога, сматра највећим српским владаром, иако је једини из династије Немањића који није проглашен за свеца.
Душан Силни је био први српски цар, а за време његове владавине Србије је обухватала границе чак осам данашњих држава.
Своју владавину цар Душан је учврстио и закоником који је донет на сабору Властеле и црквених великодостојника на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу.
Закон је, након допуњавања садржао 201. члан.
Важио је за веома строг законик, али управо због тих мера смањена је корумпираност, вандализам и некултура.
Сем световних преступа, овај законик је уређивао и духовне, па су поред крађе и убистава строго били кажњавани и повреда угледа, части, али и прељубе.
Један од првих ствари које законик уређује је брачни однос.
Ево шта је било строго забрањено радити у браку, а поготово ван њега.
У законику стоји да нико не сме да се жени без благослова свог духовника, а уколико се то учини “такви да се раставе”. Не само да су законом уређивани брачни, већ и сексуални односи, те се кажњавала чак и “блуд међу супружницима”. “Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обема руке одсеку и нос сареже”, наводи се у овом законику.
Да данас важи закон из четранестог века, готово је сигурно да број силоватеља и педофила (који упрокос запрећеним казнама од 12 година ретко када добијају дуже од 3 године затвора) не би био ни приближно толико велики. Душановим закоником они су се кажњавали на следећи начин: “И који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке одсеку и нос сареже, а ако себар узме властелинку силом, да се обеси, а ако своју другу узме силом, да му се обе руке одсеку и нос сареже”.
Лаж, мито и клевета сматрали су се такође великим преступима, па су се, у том случају, спроводиле следеће казне:
Фалсификовање докумената, кажњавало се одузимањем онога што је се покушало прикрити. За промање мита,одузимала се сва имовина, док се клеветник поистовећивао са разбојником.
Псовке су данас постале свакодневница и готово да нема човека који их не користи и редовно не чашћава неког познатог или непознатог овим речима. Међутим, у време цара Душана коришћење псовки је могло много да кошта.
У 55. члану каже се да “ако властелин, или властелинчић, опсује себра, да плати сто препера, ако ли себар опсује властелина, или властелинчића, да плати сто перпера и да му се осмуди брада”.
Око за око, зуб за зуб најбоље се огледа кроз казне везане за најстрашније злочине убиства. Казна за убице била је смрт, међутим уколико би се убили најближи сродници, казна је бивала строжа.
“Ко се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу”. Ако би неко убио духовно лице, могао је да заврши и на вешалима.
Алкохолизам је данас, такође, сасвим нормална ствар, али некада је свакога ко мало попије чекала брутална казна.
“Пијаница откуда иде и озледи кога, или посече, или окрвави, а не убије, таквому пијаници да се око ископа, и рука одсече; ако ли у пијанству што подере или капу скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију са сто штапова и да се баци у тамницу, и потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти.
Занимљиво је и да су се за разлику од данашњице, када наша саобраћајна полиција једва чека да наплати казну неком странцу, а неретко се дешава да странце “опељешимо” до голе коже, покрадемо и понизимо, гости су се у Душановој Србији истински поштовали.
“Ако се где деси коме било госту или трговцу или калуђеру, те му узме што отимачина, или лопов или каква била неприлика, сви такви нека дођу царству ми, да им плати царство ми, што буду изгубили, а царство ми да тражи кефалије и властелу којима буде пут предан и страже поверене. И сваки гост, и трговац, и Латинин, да дође првим стражама, са свим што има и носи, да га стража стражи предаје са свим; ако ли се догоди те што изгуби, нека буде порота, што рекну веродостојни људи по души да су изгубили с оним поротницима, то да им плате кефалије и страже”.
Шта мислите, да ли би ове казне данас допринеле смањењу криминала и недозвољених радњи?
