После великог успеха прве и друге књиге “Година прође, дан никад” и “Друга књига”, које су биле бестселери, Жарко Лаушевић објавио је и трећу књигу под називом “Све прође, па и доживотна”.
Славни глумац написао је своју трећу књигу “Све прође, па и доживотна” у којој на увид јавности даје драматични затворенички дневник из Забеле где је провео две и по године, а где је премештен из црногорског затвора у Спужу у коме је био 25 месеци.
Вида Огњеновић, која је и писала предговор за књигу, истиче да је снага књиге у томе што је без болећивости, што не замагљује, не мами сажаљење, не позира, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем.
На крају књиге је израчунао, наводи Вида Огњеновић у предговору, да је у тим казнено-поправним установама провео 1.669 дана.
“На хиљадити дан је у дневнику испод наслова ‘Хиљаду дана’ написао само једну реченицу: ‘И исто толико ноћи.'”
Обично се каже за занимљиву литературу, вешто и добро написану, да се чита лако, у даху, али овде се не дише. Постављате себи питање да ли је могуће да ово пише, да ово читам? Вида Огњеновић то објашњава чињеницом да је књига “Све прође, па и доживотна” веома пажљиво компоновано, особено књижевно дело, добро нађене форме и ритма наратива.
Лаушевић нам себе даје на длану кроз конкретне примере (повремено шокантне) које људи обично крију од других и себе самих, видимо их само у некој романескној форми или на филму. А овде су написани у првом лицу. Љубав и најинтимнија осећања према супрузи Анити. Борба са собом и другима за голи живот, огољена прича у немогућим условима међу светом који зна да буде бруталан. Kолеге које га нису заборавиле и долазе му у посету попут Јосифа Татића, колега који је пао због дроге па је у ћелији недалеко од њега, сликање икона по наруџби за надређене, опроштај од оца…
“И поред тога што значајан простор у Дневнику запремају његова искрена љубавна прича, нежна очинска осећања, породична оданост и чврсте пријатељске везе, Лаушевић успева да сачува свој рукопис од било какве сентименталне параде и самосажаљења”, пише Вида Огњеновић.
Велики уметник, омиљени јунак из театра, са великог платна, телевизије, “официр с ружом” домаћег филма у Забели постаје само осуђеник број “28375” – или, како га неке колеге робијаши поспрдно називају, “глумац” – који је 1993. у Подгорици убио двојицу у, како је то суд на крају пресудио, “прекорачењу нужне одбране”, и који тај свој грех доживотно носи дубоко у себи.
“Један део сваког тог дана је провео у пропитивању детаља своје савести која је била његова најсуровија самица. И та сазнања су му дала снаге да разликује намеру од случаја, хтење од морања, нормалан поглед од жуте мрље и адвокатско образложење од искреног кајања”, пише Вида Огњеновић.
Kњига “Све прође, па и доживотна” је филмски испричана прича у којој Лаушевић не глуми.
Блиц
