Dragoljub Jeličić bio je jedan od najmlađih vojnika u Prvom svetskom ratu, pored Momčila Gavrića. Sin izbeglice sa Korduna, sa samo jedanaest godina postao je redov, a naredne godine kroz bitke stekao činove kaplara, podnarednika i narednika. U borbama je šest puta ranjavan i tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Njegovu čuvenu fotografiju, na kojoj puca iz puške, ovekovečio je jedan francuski fotoreporter u borbama za odbranu Beograda. Ta slika dugo je bila u postavci Vojnog muzeja, a danas mnogi ne znaju ko je bilo ovo dete u uniformi.
Sa Korduna Dragoljub je prebegao u Šabac, zbog terora koji je u Austrougarskoj zavladao nad Srbima. Pošto je kao mali ostao bez oca, u martu 1912. godine, krenuo je za Beograd, sa nadom da će ga primiti u vojsku. Prvo vreme po dolasku prodavao je novine, a vikendom radio na ringišpilu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, prijavio se u vojsku, ali zbog godina je odbijen, ali na preporuku samog regenta Aleksandra Karađorđevića, primljen je za pitomca na Dvoru, u kojem ostaje do 1914. godine. U želji da seaktivno bori, učestvovao je u odbrani Beograda, borbama u Mačvi, Jadru, Drini… Zbog rana nije se mogao povući sa vojskom preko Albanije i pada u zarobljeništvo. Posle nekoliko meseci provedenih u zarobljeništvu, uspešno beži i velikom upornošću je stigao na Solunski front, da bi učestvovao u probijanju fronta.
O njemu i njegovoj hrabrosti pisao je i čuveni švajcarski lekar i ovekovečeni prijatelj Srba, Arčibald Rajs, u knjizi „Šta sam video i doživeo u velikim danima“. Ovog dečaka predstavlja kao junaka koji „puca iz puške i baca bombe“: “Kada je ranjen u ruku, vade mu kuršum u Niškoj bolnici. Nije hteo da se dade uspavati za operaciju. Idržao je bez ijedne reči” – napisao je Rajs.
Preživeo je i Prvi i Drugi svetski rat i nacističke kazamate, a kraj rata dočekao je u partizanskoj uniformi.
Bio je glumac i član Udruženja dramskih umetnika Beograda. Posle Drugog svetskog rata vratio se toj ljubavi i nakon Beograda, Jagodine, Skoplja, Tuzle i Rijeke, obreo se u Narodnom pozorištu u Nikšiću.
Umro je 1963. godine, a iza njega su ostale tri kćerke, koje danas žive u Nikšiću.
Izvor: Srpska istorija, Novosti, Srbin info
