Српски високолетач врста је спортског голуба из расе високолетача за чије се порекло сматра да датира још из Вавилона. Око 2000 г. пре Христа, у току велике сеобе народа, многа племена су напустила Вавилон и населила централни Балкан. Са собом су донели културу и религију, а у оквиру ње и вавилонску свету птицу- голуба.
Вековима селекциониран да “дотакне небо” и донесе поруке богова, овај голуб се још тада одликовао високим кружним летом. Римљани ће све ове народе назвати Илирима, а њиховог светог голуба Columbia Illyrica. Развојем хришћанства илирска светилишта постају хришћанске цркве, а илирски свети голуб сходно хришћанским учењима у Србији добија име “Архангел”.
Из тог времена постоје записи да је одгајан на дворовима племића, по манастирима и црквама, али и по градовима и селима. Један документ из 1349. год помиње голубове, божје архангеле на имањима Пећке Патријаршије. Жена краља Уроша I, Јелена Анжујска (13. век) на двору одгаја ове голубове, а своју задужбину осликава десетинама прелепих ћубастих голубова (Градац, Брњци).
У време турског ропства Срби и даље одгајају своје “ћубасте” архангеле које према записима Турци зову феслије, тј. капасти. За разлику од њих, донете турске расе су те-феси или без ћубе, углавном превртачи – тањираши. Средњовековни свештеници гајили су голубове као писмоноше, те је илирски голуб био држан у српским манастирима. Имућнији Турци који су времену Отоманског царства (16—18.век) у Србији држали ове голубове, набављали су их из истог извора, тј. од српских монаха. На просторима од Угарске до Косова и Метохије и од Ниша до Смиљана (Далмација), задржаће се искључиво српски ћубасти голуб који се одликује кружним, мирним и високим летом, док ће у Босни и Македонији надвладати турске расе дунек, масарка и измирац.
У то време, због изолованости, развијају се сојеви српског високолетача међу којима ће се посебно обликовати и утемељити београдски, нишки, смедеревски, крушевачки… У току великих сеоба Срба овај голуб ће населити и сва подручја која насељава српски живаљ. Тако ће стићи до Будима и Пеште, Славоније, Лике, Далмације. Све данашње расе ћубастих високолетача од Будимпеште до Котора и од Зајечара до Истре, потичу од старог српског или тачније илирског голуба.
Посебно у Војводини, српски голуб ће доживети процват. Од града до града, од села до села, српске породице ће вековима одгајати донете српске ћубасте високолетаче. Београдски пашалук, а посебно град Београд, очуваће можда најзначајнији и најјачи сој српског високолетача. По ослобођењу од Турака, Кнежевина Србија доживљава процват, па се и српски високолетач мешањем сојева истиче својим кружним, високим, али и изузетно дугим летом.
Према записима из историје ове расе, већ тада имамо јата која лете у висинама светлуцавих тачака по 7, 8 па и више сати. Тај део историје овог голуба је документован обимном историјском грађом и записима. Већ 1905. године у Београду се оснива I београдско друштво виђених голубара, у кафани Миће Миљковића. Године 1910. године старом друштву приступају сви београдски голубари и оснива се ново, велико I београдско друштво голубара. После I светског рата обнавља се I друштво 1922. године, 1924. год. формира се II друштво, а 1928. године и III друштво. Из тог периода треба поменути врсне одгајиваче: Милана Станисављевића “Тишлера”, Мирка Њемеца, Ђенерала Барјактаревића, Јована Марковића, Брану Тодоровића професора, Жику Капунца, Карло Смита, Милана Бандиста, Миту Ужара, Колаковић трговца, Ђоку Ђорђевића касационог судију, Туцаковића управника града Београда, Карла Фоспихала, Михајла Станковића пуковника, Илију Батића, Спасу Петровића, Ђенерала Јанковића, Мићу Миљковића кафеџију…
Пред II светски рат Београд је далеко најјачи голубарски центар у краљевини Југославији. Према процени чика Јоце Наумовића у Београду је тада било 4 друштва и преко 600 чланова одгајивача. Јављају се “нове снаге”, млађи голубари чија јата знају да “парају облаке” од јутра до заранака. Међу њима се истичу сојеви Андре Бихела, Славка Васиљевића, Лазе Димитријевића, Јована Наумовића, Михајла Тодоровића, Петра Миљковића…
После II светског рата голубарство је изузетно популаран хоби. Почињу такмичења између крајева Дорћол, Чубура, Звездара, Вождовац, Душановац, Сењак… Године 1951. године обнавља се и београдско друштво голубара на Чубури у згради друштва у Чубурској број 3. Из овог друштва ће до 1965. године изнићи на десетине нових друштава, те ће се формирати Савез Београда, а нешто касније и Савез Србије одгајивача голубова српских високолетача. Раса ће се стандардизовати, израдиће се правилници и низ акција ће ову расу довести до врхунца. Данас у Србији има више од 600 удружења одгајивача, а годишње се изведе преко 150.000 младих голубова ове расе.
Од 1. маја до 30. септембра сваке године одржава се читав низ такмичења, од друштвених до савезних. Победничка јата кружно досежу “дурбинске висине” и тамо лете и више од 12 часова. Темељи данашњих српских високолетача су сојеви старих одгајивача, пре свих Милана Станисављевића Тишлера, Андре Бихела, Славка Васиљевића, Лазе Димитријевића, Славољуба Миладиновића и Михајла Тодоровића. Одгајивачи ове расе се и данас држе вавилонске максиме да овај голуб мора кружећи да дотакне небо и што дуже борави са богом, те увече донесе његове поруке, под будним оком одгајивача и комисије.
Одлике српског високолетача:
Висок и дуг лет (до висине од 1500 m)
Кружни лет (лети у круговима пречника од 50 до 200 m)
Групни лет (у јатима од 5 до 14 птица)
Боје: Јављају се једнобојни примерци као и примерци у мноштву комбинација боја и шара. Има га у свим бојама, од основне која личи на одомаћеног дивљег голуба (Columba livia domestica), до риђе, беле или црне.
Без обзира на обојеност, овај голуб на потиљку има специфичну кресту од перја (голубари кажу и “капа” или “ћуба”).
Голубари их разликују по облицима и бојама, свака боја и облик имају јединствен назив, на пример: брадати, лисаст, Мавијан, Силбер (сребрнаст), Шимлер, белореп, белобрад, дуж, шаренореп, шаренокрили, бакарасти, мутан итд. Ако голуб има црну боју на шпицевима крила онда је “Шпицлер”, а ако има само белу главу и бела крила онда је “Чапар”. Тамно сјајни голуб је “порцелан”. Ови називи су различити од места до места, у различитим крајевима и регијама.
Саме расе такође имају своје традиционалне називе. Старије расе су “Арапи”, а расе новијег кова носе у имену комбинацију товног места и боје. Тако имамо Апатинског плаво-срцастог, Новосадског плавог и сл.
Уобичајени су специфични називи боја и комбинација боја, који потичу још из турског доба. Пошто је голуб и генетски пореклом са истока, тако су и нека имена у употреби пореклом из турског језика (Текир, Дарцин, Карапал, итд.).
Извор: Јован Мартиновић Мартин, Википедија
