Доктор Милан Јовановић Батут рођен је 1847. године у Сремској Митровици. Био је српски и југословенски лекар, здравствени просветитељ народа, универзитетски професор и оснивач Медицинског факултета у Београду. Највише се бавио се хигијеном и бактериологијом, тако да Институт за јавно здравље Србије носи његово име као и једна београдска улица – Батутова.
Др Милан Јовановић Батут написао је 57 књига и брошура од којих су многе намењене здравственој едукацији народа. Да би успео знање о здрављу да приближи сваком човеку Батут је овако говорио: „Знање треба да продре у народ. Како? Књига се мора народу додворити, а која то не уме, или неће, слабо ће се примити, ма била најчистија и најјаснија истина.”
Био је сјајан говорник, иницијатор, организатор, пропагатор медицинског знања и науке, писац стручних медицинских дела, здравствени законодавац и здравствени етнолог. Први је приступио прикупљању и обради наше народне медицинске терминологије која се сматра његовим животним делом. Одличан педагог и психолог, поучавао је и проучавао народ и проникао у душу српског народа да би говором и писаном речи једноставним и разумљивим језиком могао да објасни свако па и најсложеније медицинско питање.
Порекло и школовање
Батут је рођен ју Сремској Митровици 1847. године у породици Јовановић пореклом из околине Пирота. Породица је до 1813. живела у Шапцу када се пребацила у Сремску Митровицу. У време младости Батутовог оца Косте Јовановића, шабачког трговца, Карађорђе и сви виђенији Срби морали су да беже преко Саве и Дунава под налетом огромне турске силе.
Милан је у Митровици похађао основну школу и завршио два разреда реалке. Као средњошколац показао је таленат за цртање. Гимназију је наставио у Панчеву и након годину дана прешао као “благодејанац” у Карловце. Након седмог разреда гимназије у Карловцима, отишао је 1865. године у Осијек, где је матурирао са одличним успехом. Породични пријатељ Светозар Милетић који је рано препознао Јовановићев потенцијал, нудио му је као помоћ стипендију, и то само ако би студирао право. Међутим, младић је свим бићем био окренут медицини, и студије медицине започео је у Бечу, захваљујући материјалној помоћи десеторице грађана Митровице, који су му током прве године давали по две форинте месечно за издржавање. Како није могао да настави студије следећег семестра, био је принуђен да оде у Нови Сад где је три године предавао у реалци, скупљајући новац. Са довољно новца вратио се у аустријску престоницу где је завршио медицину на Бечком универзитету 1878. године. Током студија у Бечу, предавали су му професори који су били славна имена бечке и европске медицине.
Услед напорних испита поново му се јавила туберкулоза, породична болест. По повратку из Беча отишао је на опоравак у Опатију. На стан се усудио да га прими само један београдски пекар јер је Батут одавао утисак човека који ће живети врло кратко. После неколико месеци ипак се опоравио и долази у Сомбор. Радио је у Сомбору, па на Цетињу , као главни лекар и начелник санитетског одељења у Црној Гори , потом у Београду, Новом Саду и затим поново дуги низ година у Београду. Лист „Здравље“ чији је био издавач, уредник и писац текстова почео је да излази 15. јануара 1880. по старом календару у Сомбору са поднасловом „Лист за лекарску поуку народу“. Мото листа, штампан у заглављу, гласио је: Здравље је срећа и снага, а болест најамник пропасти. Наставио је да га издаје на Цетињу док је службовао у Црној Гори. Током боравка у Црној Гори за Батута почиње да се интересује Београд и он као стипендиста српске владе, уз залагање др Владана Ђорђевића одлази на усавршавање у иностранство од 1882. до 1885. Боравио је у Немачкој (Берлин, Минхен), Француској (Париз) и Енглеској (Лондон) где је посебно проучавао проблеме хигијене и бактериологије.
Надимак Батут
Др Батут познат је по свом надимку који се сам себи одабрао да би се разликовао од дуге двојице лекара који су носили исто име и презиме. Састали су се једном њих тројица и узели надимке да би их друштво разликовало. Др Јовановић, родом из банатског села Јарковца прозвао се Морски (као бродски лекар) или Бомбајац (по Индији), други је узео средње слово А (по имену оца), а трећи, Сремац, по презимену некадашњег очевог трговачког компањона – Батут.
Оснивање Медицинског факултета у Београду
Као млад лекар одолео је примамљивој понуди, шефовском месту на бактериологији на Карловом универзитету у Прагу, једном од три најстарија у Европи, које би му обезбедило професорску каријеру и угодан живот. Међутим, он је кренуо у вишедеценијску борбу за оснивање Медицинског факултета у Београду још 1899. пишући о потреби оснивања и на бриљантан начин пружајући доказе за сваки оспоравани аргумент. Борио се против многих опречних мишљења невеликог лекарског сталежа а реализацију идеје и позитивну одлуку прекинули су ратови (1912-1918). Основан 1919. године београдски Медицински факултет је почео са радом 1920. Први декан је био проф. хигијене др Милан Јовановић Батут, а први продекан проф. хирургије др Војислав Субботић. Оснивање београдског Медицинског факултета сматра се једном од највећих Батутових заслуга.
Породични живот
Батут је још од студентских дана био ожењен Немицом Барбаром коју је надживео и са којом није имао деце. Децу је неизмерно волео и за њима туговао до краја живота. Двоје деце из своје шире породице сматрао је својом а она су га волела и поштовала као најрођенијег. Код њега је до удаје живела братаница супруге Барабаре. Сестрин унук, потоњи др Љубомир Недељковић, специјалиста неуролог, био му је као рођени унук, Батуту је касније помагао око архивирања његових докумената, објављених радова и необјављених рукописа. (Упамћена је и ова анегдота. Љубомир честита Батуту осамдесети рођендан и ухвативши га за браду пожели му да доживи деведесету. „Гле ти њега, само деведесет. Бог је милостивији, даће он и више“, рекао је Батут. И стварно, доживео је 93 године.
Батутова дела
Био је наш најупорнији и најплодоноснији здравствени просветитељ написавши 57 књига и брошура, чланака на стотине: „Муж и жена“, „Поука о чувању здравља“, „Буквица здравља“, „Буквица болести“, „Бранич од зараза“, „Грађа за медицинску терминологију“, „Недеља и празници“, „Пијанство“, „Трудна жена“, „Породиља“, „Дете у првој години живота“, „Сељачка кућа“, „Медицински факултет у Србији“, „Јектика“, „Буквица за веселу браћу“, „Мати и дете“, „Луј Пастер“, „Детињи плач и мајчина милост“, „Нежење и старожење“, „Препорођај“ итд.
Умро је у Београду 1940. године у Господар Јовановој 49 и за собом оставио велика дела и заслуге из области медицине и здравственог просветљења народа.
Извор: растко
