Једанаестог сата, једанестог дана, једанаестог месеца 1918. године Немачка је потписала примирје са силама Антанте у француском штапском вагону у Компијењу. Тиме је формално завршен Велики рат, први који се истовремено водио на свим меридијанима, на незабележено промишљен и окрутан начин.
Потписивање примирја 11. новембра 1918. свет је дочекао сиромашнији за више од 15 милиона мртвих војника и цивила, а рат је иза себе оставио 22 милиона рањених. Мала Србија је поднела ненадокнадив губитак од 1,2 милиона жртава, око 550.000 војника и 650.000 цивила. Сваки други радно способни српски мушкарац био је мртав. Зреле девојке удавале су се за старце и дечаке само да би оставиле потомство. Било је око 300.000 тешких инвалида и пола милиона ратне сирочади.
Србија је у време потписивања примирја васкрсла захваљујући својим војницима који су у силовитом јуришу са Солунског фронта бацили Бугарску на колена, сломили Аустроугарску и протерали немачку војну силу са своје земље и простора будуће Југославије.
– Највеће признање нашој војсци одали су непријатељи. Немачки кајзер Вилхелм је бесно поручио својим официрима да су допустили да 60.000 српских војника одлучи судбину рата. Велике офанзиве на западном фронту наступиле су тек после пробоја Солунског фронта јер су тада, војнички гледајући, Централне силе већ биле поражене. Ослобођењем Ниша фактички је решен Први светски рат. Зато је међу заставама сила победница код вагона у Компијењу стајала и српска – каже за “Новости” др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.
Он наглашава да је неумесно рећи да Србија прославља Дан примирја, јер су жртве које је поднела и последице рата такве да нема разлога за славље.
– На Дан примирја ми обележавамо важан датум из националне историје. Оно о чему треба данас да говоримао и чега треба да се сећамо јесте да је сваки српски човек оног времена био велики. Те генерације су поштовале и волеле своју земљу и слободу и биле су спремне да је бране, од највиших државника и команданата, до сељака. То је оно што данас обележавамо, чега треба да се сећамо и да поштујемо. Велики рат је део српске националне свести и као такав мора да буде на прави начин интерпретиран, а све велике датуме рата и страдања српског народа треба обележавати. Друштво које жели напредак и да буде зрело мора да поштује оне који су га створили – говори др Бјелајац.
Датум који се на Западу од 1919. обележава као Дан сећања, Србија од 2012. поново слави као државни празник Дан примирја. Међутим, показало се да после седамдесетогодишње паузе Срби најчешће и не знају шта се десило 11. новембра 1918. Из истог разлога нису разумели ни 2009. значај враћања српске заставе на јарбол крај вагона где је 1918. потписано примирје. Наиме, савезници никад нису дозволили да се ту вијори застава Краљевине СХС, ни Југославије, јер она није учествовала у Великом рату. Једини савезник за њих била је Србија. Да би понизио Француску, Хитлер је 1941. натерао да потпише капитулацију у истом железничком вагону у Компијењу. После Другог светског рата српска застава није враћена, као ни друге ознаке да смо били савезници и победници у Великом рату.
– Наш тадашњи амбасадор у Паризу проф. др Предраг Симић улагао је изузетне напоре да врати српске ознаке на све меморијале Првог светског рата. Најважнијим је сматрао поновно стављање српске заставе на јарбол крај вагона у коме је потписано примирје. Генерал који је био задужен за традиције рекао је да ту могу да стоје само заставе савезника који су ратовали на Западном фронту – каже др Бјелајац.
Управо се њему обратио професор Симић за помоћ, кад су Французи у 21. веку поставили услов за враћање заставе ратног савезника из Великог рата.
– Као што је неправедно умањен значај пробоја Солунског фронта, било је заборављено да су на Западу ратовале читаве јединице српских добровољаца под француском командом. Послали смо њихове фотографије и спискове амбасадору Симићу, а овај их је проследио генералу који се запањио и одмах наредио свечано враћање српске заставе међу савезничке. То вам је доказ да се политика увек и најдиректније мешала у политику историјског сећања – каже др Бјелајац.
Дан примирја у Првом светском рату као државни празник у Србији обележава се од 2012. године и нерадни је дан. Мало ко зна да су и на овај дан, у току потписивања примирја, Срби још увек ратовали.
Док су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, српски ратници су се још борили с мађарским трупама за Бачку и Барању, али и против хрватских, до јуче аустрогарских, домобрана који су их дочекали мецима. За многе српске војнике, који су морали да се боре с бугарским комитама и албанским разбојницима у Јужној и Старој Србији, рат је потрајао још две године.
Извор: Новости
