Crnogorci Ivana i Tomo, roditelji vladike crnogorskog Petra II Petrovića Njegoša, i u bolu za mladim sinom bili su stameni i hrabri.
Kada se pročita kako su roditelji ožalili Njegoša i ispratili ga na večni počinak, jasnije se sagleda njegova večna misao iskazana u Gorskom vijencu: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!”
Samo šest godina nakon što je na vrhu Lovćena sagradio kapelicu u kojoj je želeo da bude sahranjen, bolest ga je savladala 19. oktobra 1851. godine u 10 sati ujutru. Umro je Petar II Petrović Njegoš, za života poznat i kao Vladika Rade, a imao je samo 38 godina.
Tuga i velika bol nadvili su se nad Crnom Gorom kada je prerana smrt odnela omiljenog gospodara. Kroz kuknjavu i jad neprobojne mase koja je došla da se oprosti sa svojim vladikom, prolazili su njegovi majka Ivana i otac Tomo, starica i starac.
Nije mi umro, ne! On je meni živ!, povika majka, a kad ga ugleda mrtvog, reče: “Kako mi te Bog ukrasio, mimo ikog, slavo moja!”
Nije stigla da od sina uzme poslednju želju, već je mirnim i stamenim glasom progovorila:
“Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci, nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje, niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati.”
Zatim se starica Ivana obrati mrtvome sinu:
“Veliki sine, diko moja, radosti mladijeh dana, snago, ponose i kreposti starosti moje i slavo roda našeg, zar doživjeh da te i takvog vidim? Bog ti dao rajsko naselje! Vaistinu Božiju i smrt ti je lijepa! Sve ti pristoji, pa i smrt! Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božijom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom, nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božiju nikad za tobom neću plakati. Kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka… Treba da plaču one majke, koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja! Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i On od tebe imati šta tamo da vidi!”
U Njegoševom testamentu stoji sledeće:
“Hvala Ti, Gospodi, jer si me na brijegu jednoga Tvojega svijeta udostojio izvesti i zrakah jednoga Tvojega divnoga sunca blagovolio napojiti. Hvala Ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio – koliko me od moga đetinstva Tvoje nepostižimo veličestvo topilo u gimne Božestvene radosti, udivlenija i veleljepote Tvoje, toliko sam bijednu sudbinu ljudsku sa užasom razmatrao i oplakivao.”
Ožalošćeni otac obratio se masi:
“Pomoga vi Bog, braćo Crnogorci! Dao Bog i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina i vašega i moga gospodara bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju!”
Starac se zatim sagao, celivao krst i desnicu voljenog sina, govoreći: Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu. Ti si u okruti vladičanskoj, ti si preosvešteno lice, sve ti prosto bilo!
U ovim očevim rečima izraženo je poštovanje prema svešteničkom činu, ukorenjeno na jedan prirodan način.
A majka?! Ona ovde nije samo ranjena i ožalošćena majka, već naprotiv – ona je majka čitavog stada njegovog, jer ih ona teši, ona hrabri i primerom uči… Kada ona kao majka srce svoje steže i neće da kuka i plače, kome od nje može biti teže?
Znala je majka da je Njegoševa smrt težak udarac za narod. Smrti velikih ljudi unose strah i neizvesnost u duše, zato je htela da ih ohrabri, da ih učvrsti, osokoli, da im ponese malo njihove muke iako su, sigurno, i njene bile velike.
Prisutni narod ostao je skamenjen, gledajući na oca i majku, na ostarele Toma i Ivanu. Pitajmo se, postoji li neko takav, da li zaista postoji toliko srce u jedne majke, koja naprosto teši narod, ne tražeći utehu za sebe?!
Kolika je ljubav njena prema Gospodu, kolika je njena vera? Sin za majku nije umro, on je živ. Baš kao što pred Gospodom mrtvih nema.
