U srpskoj istoriji vladari su se, kako to i danas biva, nalazili između Scile i Haribde, priklanjajući se na kraju više jednoj a manje drugoj velikoj sili. Jedan od srpskih vladara, “majstor” srpske diplomatije, behavši samosvojan i odlučan iako nije u potpunosti bio samostalan, iznalazio je načine kako da izađe na kraj sa dvema velikim silama, Ruskom carevinom i Osmanskim carstvom, a da bude podjednako priklonjen obema u pravcu sigurnog napretka Srbije.
Vođa Drugog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Obrenović, zbog svoje vešte diplomatije, ali i preke ćudi i naravi, važi za najstrožeg, najozbiljnijeg i najpreduzimljivijeg srpskog vladara, koji bi ostvario svaki cilj ako je od suštinske važnosti za preporod Srbije. Jedan od najvećih ciljeva nakon oslobođenja bila je obnova domaće privrede.
I kneževina Srbija je u to vreme bila siromašnija u odnosu na druge razvijene evropske zemlje. I to više nego danas. Ali je bila slobodna, te se ubrzano i razvijala. Kako je knez tu slobodu omogućio (mislimo na onu vrstu slobode gde strani investitor nije robovlasnik u nečijoj zemlji) vidi se iz njegovih veštih diplomatskih poteza.
Jedna skupština koju je Miloš sazvao u Kragujevcu (u koji je već 1818. bila premeštena prestonica) 14. maja 1828. godine, povodom Rusko-turskog rata bila je vrlo važna za tadašnju srpsku diplomatiju. Rečenica kneza Miloša trebalo bi da stoji zapisana u svim kabinetima šefova srpske diplomatije, kao lekcija za buduće vekove.
Naime, Miloš je otvorio skupštinu svojim govorom kojim savetuje skupštinare da upotrebe sve sile kako bi se u Srbiji sačuvali “mir i tišina”. Govor je završio rečima:
“Nama nije za tim stalo što se carevi među sobom komešaju. Carstva se i pobiju i pomire, teško slabijemu koji koji se u boj njin meša pa posle ili od jedne ili od druge strane bude ostavljen. Našoj zemlji je mir nužan i mi se samo mirom u celosti održati možemo.”
U vreme Rusko-turskog rat, srpskom knezu savetovano je da ne stupi u rat. Rat između Rusije i Turske se završio bez učešća Srbije, ali ne i Srba. U redovima ruske vojske stupila je tokom rata masa srpskih dobrovoljaca – bivših emigranata i potajno pobeglih lica iz Srbije. Srpski dobrovoljci u ruskoj vojsci su se borili sa neobičnom hrabrošću, što su ruski oficiri javno isticali. Miloš je vrlo rđavo gledao na njih jer su oni širili o njemu najgore glasove kao o turskom panduru, a uz to su ugrožavali mir u Srbiji.
Da ne bi u ovako kritičnom vremenu oslabio svoj položaj kod Turaka i njihovo poverenje, Miloš je prihvatio zahtev Porte da vrši nabavku hrane za tursku vojsku. Imao je puno smisla za trgovinu. Rat je izazvao veliku nestašicu soli u Bugarskoj, Srbiji i Bosni, pa je ovu “sonu krizu” iskoristio da uveća svoje bogatstvo. Miloševe lađe su nosile hranu turskoj vojsci u Vidin, a u povratku su nosile so koju je zakupio od barona Mejtana. Ali, on je u ovom ratu znao da očuva i rusku zaštitu i prijateljstvo, čineći i Rusima usluge. U ratu je knez Miloš snabdevao osmanske snage, ali su kapetani srpskih brodova, po njegovom nalogu špijunirali turske snage i javljali sve Rusima. Knez je pritom udesio da do Turaka stižu nepotpuni tovari pokvarene hrane i loše robe. Kada je rat završen od Porte je tražio da plati izuzetno visoku cenu za ove usluge. Turci su razumljivo odbili da mu plate.
Obaveštavao je u toku rata rusku glavnu komandu o kretanju turske vojske i uticao na skadarskog vezira Mustaf-pašu da ovaj pod izgovorom sporog okupljanja svoje vojske ne napadne Ruse pod komandom generala Dibićad ok su prelazili Balkan i konačno primorala Portu na potpisivanje Jedrenskog mira.Dibiću je Miloš poslao u Jedrene i jednu skupocenu sablju kao svoj poklon.
Zbog ovakvog Miloševog držanja prema Rusima i Rusiji u toku rata, ruski car je odbacio sve optužbe koje su sumnjičile Miloša kao turskog čoveka: “Neka je Miloš i Turčin i tiranin,…ja sam sa njim zadovoljan, nek on samo sluša moje naredbe, ja drugoga kneza ne priznajem niti ću priznati.”
Tako je Miloš znao da u ovom ratu sačuva prijateljske odnose i sa sultanom i sa ruskim carem. Takav je bio Miloš kao političar.
Međutim, da bi stekao i sačuvao dostojanstvo naslednog kneza Srbije i da bi učvrstio svoj položaj Miloš se služio svim sredstvima. Obračunao se krvavo sa svima koji su pokušali da mu ugroze taj položaj i poremete mir u Srbiji. Od svih zločina, najteži je svakako bio smaknuće Karađorđa.
Ali uprkos svih optužbi i glasova koji su kružili o njemu i njegovim rđavim delima, kao i njegovoj dvoličnosti i prepredenosti, Miloš je ipak znao da sebi i svojoj politici pribavi značaj i priznanje naklonošću ruskog cara, a specijalno prijateljstvom i naklonošću sultana koji je i dalje ostao nominalni vladar autonomne Srbije.
Posle razgraničenja Srbije miloš je 1835. god. otišao u Carigrad na podvorje sultanu. Na put je poveo pratnju od 60 (šezdeset) ljudi. Kada je 29. avgusta bio primljen u audijenciju sultan ga je dočekao rečima: “Beg- Miloš dobro došao”. Miloš onda na srpskom jeziku izgovori svoju poniznu besedu koju su sultanu prevodili. Sultan je naredio da mu se dodeli orden u brilijantima i sablju iskićenu dragim kamenjem i pripašu Milošu kao sultanov dar. Miloš pade na kolena pred sultana i celiva mu noge po običaju. Miloš je sultanu takođe doneo bogate darove tako da ih je sultan pohvalio rečima: “kako što je knez snažan, tako su mu i darovi snažni.”
(Miloš je objašnjavao da je mnogo bliže utrobi neprijateljevoj, kao najslabijoj tački, ako je pred njim na kolenima- prim. omega).
U Carigradu je Miloš ostao dva meseca i za to vreme posetio sve paše i vezire kao i strane predstavnike. Svuda je bio bogato počašćen i laskavo primljen. Pored darova za njega i kneginju Ljubicu sultan mu je poklonio i 6 topova.
Miloš Obrenović je ostao u uspomenama ljudi najviše kao “vešt političar”. On je zaista i bio političar naročitog kova, čovek bez skrupula koji se znao prilagoditi svakoj situaciji i poslužiti svim sredstvima. Miloševu “sporazumašku” politiku snažno je 1816.god. podržavala Rusija jer je ta politika odgovarala njenom planu za rešenje srpskog pitanja. Rusija je sve do 1833. vodila glavnu reč u tim pregovorima koji su doveli do hatišerifa i berata.
Opanak, B92
Milos je ubedljivo bio najbolji. Ne mrzim Karadjordja, ali nevolim kada vidim kako danas srbi vrednuju samo Karadjordja, a o Milosu ni reci. Karadjordje je pobegao iz Srbije, a Milos je ostao i ljubio je turcima skute, pa bi ih napao, pa onda opet ljubio skute i tacno je znao kada koji potez da napravi i to je ono sto ga je cinilo dobrim vodjom i takticarem. Nikada nije napustio zemlju, turci mu zamalo nisu odsekli glavu, ali on je ipak terao svoje i to je ta magija koju je imao Milos Obrenovic. On je zasluzan najvise za oslobodjenje Srbije od turaka, pa ako to srbi neraumeju i ne vrednuju onda ja stvarno nemam reci.