У српској историји владари су се, како то и данас бива, налазили између Сциле и Харибде, приклањајући се на крају више једној а мање другој великој сили. Један од српских владара, “мајстор” српске дипломатије, бехавши самосвојан и одлучан иако није у потпуности био самосталан, изналазио је начине како да изађе на крај са двема великим силама, Руском царевином и Османским царством, а да буде подједнако приклоњен обема у правцу сигурног напретка Србије.
Вођа Другог српског устанка и родоначелник династије Обреновић, због своје веште дипломатије, али и преке ћуди и нарави, важи за најстрожег, најозбиљнијег и најпредузимљивијег српског владара, који би остварио сваки циљ ако је од суштинске важности за препород Србије. Један од највећих циљева након ослобођења била је обнова домаће привреде.
И кнежевина Србија је у то време била сиромашнија у односу на друге развијене европске земље. И то више него данас. Али је била слободна, те се убрзано и развијала. Како је кнез ту слободу омогућио (мислимо на ону врсту слободе где страни инвеститор није робовласник у нечијој земљи) види се из његових вештих дипломатских потеза.
Једна скупштина коју је Милош сазвао у Крагујевцу (у који је већ 1818. била премештена престоница) 14. маја 1828. године, поводом Руско-турског рата била је врло важна за тадашњу српску дипломатију. Реченица кнеза Милоша требало би да стоји записана у свим кабинетима шефова српске дипломатије, као лекција за будуће векове.
Наиме, Милош је отворио скупштину својим говором којим саветује скупштинаре да употребе све силе како би се у Србији сачували “мир и тишина”. Говор је завршио речима:
“Нама није за тим стало што се цареви међу собом комешају. Царства се и побију и помире, тешко слабијему који који се у бој њин меша па после или од једне или од друге стране буде остављен. Нашој земљи је мир нужан и ми се само миром у целости одржати можемо.”
У време Руско-турског рат, српском кнезу саветовано је да не ступи у рат. Рат између Русије и Турске се завршио без учешћа Србије, али не и Срба. У редовима руске војске ступила је током рата маса српских добровољаца – бивших емиграната и потајно побеглих лица из Србије. Српски добровољци у руској војсци су се борили са необичном храброшћу, што су руски официри јавно истицали. Милош је врло рђаво гледао на њих јер су они ширили о њему најгоре гласове као о турском пандуру, а уз то су угрожавали мир у Србији.
Да не би у овако критичном времену ослабио свој положај код Турака и њихово поверење, Милош је прихватио захтев Порте да врши набавку хране за турску војску. Имао је пуно смисла за трговину. Рат је изазвао велику несташицу соли у Бугарској, Србији и Босни, па је ову “сону кризу” искористио да увећа своје богатство. Милошеве лађе су носиле храну турској војсци у Видин, а у повратку су носиле со коју је закупио од барона Мејтана. Али, он је у овом рату знао да очува и руску заштиту и пријатељство, чинећи и Русима услуге. У рату је кнез Милош снабдевао османске снаге, али су капетани српских бродова, по његовом налогу шпијунирали турске снаге и јављали све Русима. Кнез је притом удесио да до Турака стижу непотпуни товари покварене хране и лоше робе. Када је рат завршен од Порте је тражио да плати изузетно високу цену за ове услуге. Турци су разумљиво одбили да му плате.
Обавештавао је у току рата руску главну команду о кретању турске војске и утицао на скадарског везира Мустаф-пашу да овај под изговором спорог окупљања своје војске не нападне Русе под командом генерала Дибићад ок су прелазили Балкан и коначно приморала Порту на потписивање Једренског мира.Дибићу је Милош послао у Једрене и једну скупоцену сабљу као свој поклон.
Због оваквог Милошевог држања према Русима и Русији у току рата, руски цар је одбацио све оптужбе које су сумњичиле Милоша као турског човека: “Нека је Милош и Турчин и тиранин,…ја сам са њим задовољан, нек он само слуша моје наредбе, ја другога кнеза не признајем нити ћу признати.”
Тако је Милош знао да у овом рату сачува пријатељске односе и са султаном и са руским царем. Такав је био Милош као политичар.
Међутим, да би стекао и сачувао достојанство наследног кнеза Србије и да би учврстио свој положај Милош се служио свим средствима. Обрачунао се крваво са свима који су покушали да му угрозе тај положај и поремете мир у Србији. Од свих злочина, најтежи је свакако био смакнуће Карађорђа.
Али упркос свих оптужби и гласова који су кружили о њему и његовим рђавим делима, као и његовој дволичности и препредености, Милош је ипак знао да себи и својој политици прибави значај и признање наклоношћу руског цара, а специјално пријатељством и наклоношћу султана који је и даље остао номинални владар аутономне Србије.
После разграничења Србије милош је 1835. год. отишао у Цариград на подворје султану. На пут је повео пратњу од 60 (шездесет) људи. Када је 29. августа био примљен у аудијенцију султан га је дочекао речима: “Бег- Милош добро дошао”. Милош онда на српском језику изговори своју понизну беседу коју су султану преводили. Султан је наредио да му се додели орден у брилијантима и сабљу искићену драгим камењем и припашу Милошу као султанов дар. Милош паде на колена пред султана и целива му ноге по обичају. Милош је султану такође донео богате дарове тако да их је султан похвалио речима: “како што је кнез снажан, тако су му и дарови снажни.”
(Милош је објашњавао да је много ближе утроби непријатељевој, као најслабијој тачки, ако је пред њим на коленима- прим. омега).
У Цариграду је Милош остао два месеца и за то време посетио све паше и везире као и стране представнике. Свуда је био богато почашћен и ласкаво примљен. Поред дарова за њега и кнегињу Љубицу султан му је поклонио и 6 топова.
Милош Обреновић је остао у успоменама људи највише као “вешт политичар”. Он је заиста и био политичар нарочитог кова, човек без скрупула који се знао прилагодити свакој ситуацији и послужити свим средствима. Милошеву “споразумашку” политику снажно је 1816.год. подржавала Русија јер је та политика одговарала њеном плану за решење српског питања. Русија је све до 1833. водила главну реч у тим преговорима који су довели до хатишерифа и берата.
Опанак, Б92
