Девојка која се није обазирала на злурада питања: “зар сте ви завршили факултете да бисте чували козе” и “да ли си ти због ОВОГ била ђак генерације?” остварила је свој сан – ради посао који воли и који јој причињава задовољство колико јој даје и задовољавајућу материјалну добит.
Јелена Марић и њен партнер Александар Степанић одлучили су да се из Новог Сада повуку на село и отпочну неки бизнис заједно. Радили су на по два посла, виђали се само ноћу, не стижући људски ни да поразговарају. Онда им је пукао филм. Отворили су фарму коза, а потом и млекару, под симболичним називом „Карпе дием“ (Искористи дан).
28-годишња Јелена, по струци пејзажна архитекткиња наследила је од родитеља ушорену кућу у Србобрану и направила читаву млечну индустрију, базирану на стаду коза, скоцкану у 100 квадрата. Да би све било по стандарду, уградили су чак 23 врата, поделили простор на производне погоне и пратеће одаје. Имају десеторо запослених.
„Често нас питају зашто козе, а то је било готово случајно“, смеје се Јелена. Помагали су пријатељу да напише пројекат из домена козарства. Он је одустао, али они нису. Ставили су сву уштеђевину на гомилу, удружили се са пар ортака и кренули да проучавају принципе узгоја коза, уложивши у то страст за променом.
Раније је коза служила да прехрани (сиротињу), а сада да излечи (богатије). Попису добрих особина козе, Јелена додаје и неке мистичне: да је преко рогова повезана са космосом.
Због деценија „прохибиције“, о узгоју ове ситне стоке стручњаци нису знали готово ништа, па је Јелена ишла од бабе до бабе по селима, и у свешчицу записивала практичну науку. Данас, њихова мајушна канцеларија пуна је плакета и похвала, а ту је и признање „Најбоље из Србије“.
Првих педесетак грла купили су од манастира Ковиљ. „Дошли смо тамо елегантно обучени, као на сваки пословни састанак, па нам је манастирски ветеринар после признао да је мислио да смо хтели да видимо како козе изгледају. Био је силно изненађен кад смо купили стадо на ђутуре“, сећа се Јелена.
Данас 80 женки користи смештај адаптираног пластеника, добро изолованог дебелим слојем стаклене вуне, на имању пријатеља, на другом крају Србобрана. У оближњој штали мекеће шездесетак младунаца, док јарчеви снено леже у сенци амбара. Од кад су јој „козе ушле под кожу“, Јелена не једе месо. А и зашто би, поред толиког обиља сира – младог, старог, димљеног, са зачинима… „Дневно произведемо 600 литара млека, а ипак се често дешава да нам зафали за кафу“, и то је Јелени забавно.
Њихово стадо служи искључиво за мужу, а грла „умиру“ од старости. „Често поклањамо козе онима за које смо сигурни да их неће заклати и појести“, каже Јелена. За разлику од осталих, они оболеле „питомце“ лече.
Подразумева се да није све ишло као по лоју, и да су испрва били у губицима, али се онда, једно по једно, све сложило. Добар део радног дана Јелена проводи састанчећи или пишући пројекте, што се чини сличним администрацији коју је напустила. Међутим, она и у томе ужива, зна да је то за добробит коза и просперитет посла. Зашто се људи одлучују на корак сличан њеном, питамо Јелену. “Траже излаз из класичног бурноута“, објашњава стање савременог Србина. Жуде за контактом са природом, у потрази за собом. „Треба слушати интуицију, најбоље ствари немају везе са логиком“, њен је рецепт за „искоришћавање живота“. За чим следи савет да „треба бити глув за коментаре‚ то неће ићи, није тренутак, у држави је катастрофа“, којима су њих обасипали. Не треба седети и чекати да прилика дође и закуца на ваша врата, поручују углас Јелена и Александар.
blic.rs
