Devojka koja se nije obazirala na zlurada pitanja: “zar ste vi završili fakultete da biste čuvali koze” i “da li si ti zbog OVOG bila đak generacije?” ostvarila je svoj san – radi posao koji voli i koji joj pričinjava zadovoljstvo koliko joj daje i zadovoljavajuću materijalnu dobit.
Jelena Marić i njen partner Aleksandar Stepanić odlučili su da se iz Novog Sada povuku na selo i otpočnu neki biznis zajedno. Radili su na po dva posla, viđali se samo noću, ne stižući ljudski ni da porazgovaraju. Onda im je pukao film. Otvorili su farmu koza, a potom i mlekaru, pod simboličnim nazivom „Karpe diem“ (Iskoristi dan).
28-godišnja Jelena, po struci pejzažna arhitektkinja nasledila je od roditelja ušorenu kuću u Srbobranu i napravila čitavu mlečnu industriju, baziranu na stadu koza, skockanu u 100 kvadrata. Da bi sve bilo po standardu, ugradili su čak 23 vrata, podelili prostor na proizvodne pogone i prateće odaje. Imaju desetoro zaposlenih.
„Često nas pitaju zašto koze, a to je bilo gotovo slučajno“, smeje se Jelena. Pomagali su prijatelju da napiše projekat iz domena kozarstva. On je odustao, ali oni nisu. Stavili su svu ušteđevinu na gomilu, udružili se sa par ortaka i krenuli da proučavaju principe uzgoja koza, uloživši u to strast za promenom.
Ranije je koza služila da prehrani (sirotinju), a sada da izleči (bogatije). Popisu dobrih osobina koze, Jelena dodaje i neke mistične: da je preko rogova povezana sa kosmosom.
Zbog decenija „prohibicije“, o uzgoju ove sitne stoke stručnjaci nisu znali gotovo ništa, pa je Jelena išla od babe do babe po selima, i u sveščicu zapisivala praktičnu nauku. Danas, njihova majušna kancelarija puna je plaketa i pohvala, a tu je i priznanje „Najbolje iz Srbije“.
Prvih pedesetak grla kupili su od manastira Kovilj. „Došli smo tamo elegantno obučeni, kao na svaki poslovni sastanak, pa nam je manastirski veterinar posle priznao da je mislio da smo hteli da vidimo kako koze izgledaju. Bio je silno iznenađen kad smo kupili stado na đuture“, seća se Jelena.
Danas 80 ženki koristi smeštaj adaptiranog plastenika, dobro izolovanog debelim slojem staklene vune, na imanju prijatelja, na drugom kraju Srbobrana. U obližnjoj štali mekeće šezdesetak mladunaca, dok jarčevi sneno leže u senci ambara. Od kad su joj „koze ušle pod kožu“, Jelena ne jede meso. A i zašto bi, pored tolikog obilja sira – mladog, starog, dimljenog, sa začinima… „Dnevno proizvedemo 600 litara mleka, a ipak se često dešava da nam zafali za kafu“, i to je Jeleni zabavno.
Njihovo stado služi isključivo za mužu, a grla „umiru“ od starosti. „Često poklanjamo koze onima za koje smo sigurni da ih neće zaklati i pojesti“, kaže Jelena. Za razliku od ostalih, oni obolele „pitomce“ leče.
Podrazumeva se da nije sve išlo kao po loju, i da su isprva bili u gubicima, ali se onda, jedno po jedno, sve složilo. Dobar deo radnog dana Jelena provodi sastančeći ili pišući projekte, što se čini sličnim administraciji koju je napustila. Međutim, ona i u tome uživa, zna da je to za dobrobit koza i prosperitet posla. Zašto se ljudi odlučuju na korak sličan njenom, pitamo Jelenu. “Traže izlaz iz klasičnog burnouta“, objašnjava stanje savremenog Srbina. Žude za kontaktom sa prirodom, u potrazi za sobom. „Treba slušati intuiciju, najbolje stvari nemaju veze sa logikom“, njen je recept za „iskorišćavanje života“. Za čim sledi savet da „treba biti gluv za komentare‚ to neće ići, nije trenutak, u državi je katastrofa“, kojima su njih obasipali. Ne treba sedeti i čekati da prilika dođe i zakuca na vaša vrata, poručuju uglas Jelena i Aleksandar.
blic.rs
