DESETOČLANA PORODICA IZ MIROSALJACA: Kuća puna sreće i ljubavi

Osamnaest februarskih stepeni u Mirosaljcima, malinarskom kraju Srbije i jednom od najrazvijenijih sela u opštini Arilje kada je o malinama reč. Sneg je okopneo, a ljubazni Milija(47) čeka me u Latvici, dokle sam mogao da stignem autobusom iz Beograda. Kolima dolazimo do njihove kuće, u dvorištu Kuzmanovića prijatelji pomažu oko spremanja mesa za drugi deo zime, a u kući me dočekuju majka Slavica (35) i sedmoro mališana. Najstarija Milica je kod babe u Bosni, u Rudu, gde provodi raspust, jer u ovoj maloj kući, kako kažu, ne može da uči na miru od razigrane braće i sestara.

Da je u ovoj desetočlanoj porodici skoro uvek veselo, ne samo tokom raspusta i vikendom, i da razloga za slavlje ima skoro svakog meseca, Slavica i Milija pričaju mi uz kafu, slatko od dunja i domaću rakiju od stare sorte šljive.

– Sezona je počela 31. decembra kada smo uz Novu godinu slavili rođendan najmlađem Nikoli (3), zatim krajem februara i početkom marta „spajamo“ Miličin (16) i Dragičin (8) rođendan, a onda ide naša slava Đurđevdan 6. maja, kada je rođena Đurđina (7). U maju je Milanov (15) rođendan, u avgustu Dejanov (11), a u novembru Đorđe (14) i Jelena (6) takođe slave zajedno – priča mi Slavica, koja je glavna ekonomistkinja u porodici.

– Kada je Đurđina prošle godine pozvala dvadesetak drugova i drugarica, Slavica je, kao i uvek, napravila čokoladnu tortu sa višnjama koju obožavaju, dok ja volim da za svaki svečani povod zakoljem prase. Često pravimo i slatkiše, a palačinke i sutlijaš toliko vole da bi mogli svakog dana da jedu – otkriva Milija.

Kuzmanovići žive od poljoprivrede, uzgajaju maline na 30 ari i tokom sezone nadniče kod drugih. Najstarija deca Milica i Milan sa roditeljima rade kada treba, dok ostali pomažu u berbi malina, pričuvaju stoku i kuću i obavljaju sve ono što je deci odrasloj na selu uobičajeno.

– Desi se da ponekad po nekoliko dana nemam ni dinar u džepu, ali ja se time ne opterećujem, niti se ičega plašim. Novac jednostavno dođe. Problem je što su ljudi navikli da imaju mnogo, a onda kada ostanu bez para, plaše se da će umreti od gladi – iskren je Milija.

Kraj kuće imaju malu baštu, a u štali kravu i svinje. Kokoške ne gaje jer u selu ima mnogo lisica, koje svako malo udave svu živinu. Imanje Kuzmanovića prostire se na 70 ari, ali posle klizišta koje je zahvatilo ovaj kraj, veći deo zemlje nije upotrebljiv.

– Kada smo se venčali, nismo imali planove za veliku porodicu. Nama je na prvom mestu bilo da su nam deca zdrava, da završe školu i postanu dobri ljudi i da smo svi zajedno srećni. Mnogi mi čestitaju kada čuju da sam rodila osmoro dece, a najveći kompliment mi je kada za naše naslednike kažu da su vaspitani i radni. Kod njih nema podele na muške i ženske poslove, ne prebacuju obaveze jedni na druge, već rade sve. Naučila sam ih da vezuju i beru maline, Milan i Đorđe voze i traktor kad zatreba – ponosna je Slavica.

– Ljudi koji imaju jedno ili dvoje dece, često kukaju da im nije lako. Mojoj sestri, koja je u toj situaciji, prvo kažem da to ne mogu da shvatim i uvek dodam da roditelji jednog ili dva deteta treba da ih pošalju kod mene da se nauče disciplini (smeh). Mi smo našu decu tako vaspitali da budu mirna gde god da odemo i da sede na jednom mestu, a ne da prevrću tuđu kuću – kaže Slavica.
S obzirom na to da nemaju stalan posao, a da je porodica velika, pitam ih kako se bore sa životnim troškovima i teškom ekonomskom situacijom u zemlji.

– Od jednog dinara pravimo dva. Ne znam kako to da vam objasnim, ali ću vam reći da naša deca nikad nisu gladna ni žedna. Milija voli da im kupi u prodavnici sve što traže, a ja sam štedljivija. Nisam za to da „danas imaš, sutra nemaš“. Optimisti smo, verujemo u bolje sutra i nikad nismo kukali. Kad je pre nekoliko godina kod nas pao veliki grad i uništio sve, ljudi iz sela koji obrću velike pare mnogo su se rastužili. Meni je sve to bilo smešno jer sam navikla i da imam malo i da imam mnogo. Bilo je dana kada sam imala 1.000 dinara na osmoro dece. Snalazimo se, pare dođu i odu, važno je da imamo sreću koja ne može novcem da se kupi – rekla mi je Slavica na kraju razgovora, a Milija je spakovao litar rakije da ponesem u Beograd. Stara poslovica da „onaj ko ima malo, uvek daje, za razliku od bogataša“, po ko zna koji put ponovila se među Pričama sa dušom.