Deda Vasilije Vasa Milosavljević seća se da je u njegovo vreme postati dobar obućar bilo podjednako zahtevno kao i završiti Vojnu akademiju na kojoj je diplomirao. Cipele je pravio Oskaru Daviču, Moši Pijade, Vasku Popi. Deda Vasa ima 88 godina, a već 80 je obućar. Bio je na kratko u penziji, ali se ponovo vratio svojoj pasiji. Sada bi da nekome preda dobro razrađen biznis, ali ima jedan problem – nema kome.
– Od osam godina počeo sam ovim zanatom da se bavim, da mešam ćiriš, da lepim lepila, da pravim voštani konac, da šijem sedla, amove… Sarač, tašner, opančar, krojač, ključar… Što su mi roditelji znali, to i ja znam – priča obućar Vasilije Milosavljević, živa legenda sa beogradske Slavije, objavio je RTS.
Pre tačno pola veka odlučio je da, kako kaže, “svoju parohiju” iz Jagodine preseli u Beograd. Seća se da je u njegovo vreme postati dobar obućar bilo podjednako zahtevno kao i završiti Vojnu akademiju na kojoj je diplomirao.
– Onda je teško bilo biti majstor. Trebalo je četiri godine biti šegrt, pa četiri godine kalfa, pa polagati majstorski ispit… A sad za dva meseca postaneš šta ‘oćeš – kaže deda Vasa.
Skromno otkriva da je cipele pravio Oskaru Daviču, Moši Pijade, Vasku Popi. Vizit-karte ostavljali su mu i diplomate, balerine, naučnici, sportisti. I danas je njegova klijentela šarenolika. A na pitanje ko su najbolje mušterije odgovara da su to ambasadori i društvo iz Vlade.
Od 1947. redovno čita modne časopise. I u devetoj deceniji prati trendove u svom poslu. Nekada je pravio i opanke, kožne prsluke, šešire, tašne, opremu za lovce i bajkere. Danas je toga sve manje.
– Sada najviše ide opravka, jer vade iz šifonjera one stare cipele, kožne i onda stavljaju, ne nose kineske cipele jer ne mogu da se poprave. Sad ima raznih materijala, ali koža je koža – ukazuje ovaj vremešni majstor.
Majstor Vasa je postao urbana legenda ovog kraja, a to dokazuje njegova knjiga utisaka. Komšije kažu da je deda Vasa veliki šmeker i živa legenda sa Slavije…
Komšija Milorad Borković nam otkriva da majstor zna sve da prihvati i u svojoj radnji dobro dočeka i da svima podigne u današnje vreme optimizam, sreću i zadovoljstvo. Kaže i kako je Vasa veliki šmeker.
Posla ima, ne žali se. Jedino ga brine što svoje umeće nema kome da prenese.
– Kad bi naišao na neku osobu koju bi obučio da joj poklonim radnju i sav ovaj alat, da i posle mene radi ta radnja. Al’ nema niko – priča Vasa.
Penzioner je bio tek nedelju dana, a onda se ponovo vratio na posao, svojim cipelama. U šali kaže da će raditi najmanje do stote godine, a za kraj otkriva i šta ga svih ovih godina održava u poslu: „Samo osmeh i lepe žene, i pare šta ti treba drugo. To otvara vrata svaka“, zaključuje deda Vasa.
Izvor: RTS/Jelena Nikolić/Foto: RTS printskrin
