Деда Василије Васа Милосављевић сећа се да је у његово време постати добар обућар било подједнако захтевно као и завршити Војну академију на којој је дипломирао. Ципеле је правио Оскару Давичу, Моши Пијаде, Васку Попи. Деда Васа има 88 година, а већ 80 је обућар. Био је на кратко у пензији, али се поново вратио својој пасији. Сада би да некоме преда добро разрађен бизнис, али има један проблем – нема коме.
– Од осам година почео сам овим занатом да се бавим, да мешам ћириш, да лепим лепила, да правим воштани конац, да шијем седла, амове… Сарач, ташнер, опанчар, кројач, кључар… Што су ми родитељи знали, то и ја знам – прича обућар Василије Милосављевић, жива легенда са београдске Славије, објавио је РТС.
Пре тачно пола века одлучио је да, како каже, “своју парохију” из Јагодине пресели у Београд. Сећа се да је у његово време постати добар обућар било подједнако захтевно као и завршити Војну академију на којој је дипломирао.
– Онда је тешко било бити мајстор. Требало је четири године бити шегрт, па четири године калфа, па полагати мајсторски испит… А сад за два месеца постанеш шта ‘оћеш – каже деда Васа.
Скромно открива да је ципеле правио Оскару Давичу, Моши Пијаде, Васку Попи. Визит-карте остављали су му и дипломате, балерине, научници, спортисти. И данас је његова клијентела шаренолика. А на питање ко су најбоље муштерије одговара да су то амбасадори и друштво из Владе.
Од 1947. редовно чита модне часописе. И у деветој деценији прати трендове у свом послу. Некада је правио и опанке, кожне прслуке, шешире, ташне, опрему за ловце и бајкере. Данас је тога све мање.
– Сада највише иде оправка, јер ваде из шифоњера оне старе ципеле, кожне и онда стављају, не носе кинеске ципеле јер не могу да се поправе. Сад има разних материјала, али кожа је кожа – указује овај времешни мајстор.
Мајстор Васа је постао урбана легенда овог краја, а то доказује његова књига утисака. Комшије кажу да је деда Васа велики шмекер и жива легенда са Славије…
Комшија Милорад Борковић нам открива да мајстор зна све да прихвати и у својој радњи добро дочека и да свима подигне у данашње време оптимизам, срећу и задовољство. Каже и како је Васа велики шмекер.
Посла има, не жали се. Једино га брине што своје умеће нема коме да пренесе.
– Кад би наишао на неку особу коју би обучио да јој поклоним радњу и сав овај алат, да и после мене ради та радња. Ал’ нема нико – прича Васа.
Пензионер је био тек недељу дана, а онда се поново вратио на посао, својим ципелама. У шали каже да ће радити најмање до стоте године, а за крај открива и шта га свих ових година одржава у послу: „Само осмех и лепе жене, и паре шта ти треба друго. То отвара врата свака“, закључује деда Васа.
Извор: РТС/Јелена Николић/Фото: РТС принтскрин
