Đorđe Mihajlović, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik, prvi put govori, za „Novosti“, o zavetu predaka da umrle junake živ ne napušta.
Ko će da me nasledi, pitate me? Ne umem da vam odgovorim. Sudbina mi nije podarila sina. Da jeste, ja bih mu, danas, ovako kazao: preuzmi ti ovde zastavu, tako su mene moji Mihajlovići zavetovali. Oni su govorili: dok držiš zastavu, drži i ona tebe.
Đorđe Mihajlović, časna starina, pola veka dočekuje i ispraća potomke starih ratnika. Govori o njihovom stradanju. Pokazuje gde su im humke koje čuva kao da su, svih osam hiljada stradalnika, njegov rod. Najrođeniji rod.
– Oni su sve nas nadvisili svojim junaštvom i ljubavlju prema otadžbini – kaže nam.
– Ta visina i takva ljubav mene i obavezuje i drži. Mi smo, moji Mihajlovići, iz Grblja kod Boke kotorske. Ali govorimo: mi smo Srbi. I deda Savo i otac Đuro počivaju nedaleko odavde. Deda je bio solunski dobrovoljac, želeo je da ovde ostane večno. Otac se skućio, oženio Grkinjom, kao i ja. Zajedno smo, tu, na usluzi. I ponosni smo za ovakvo poverenje.
Poranio je Đorđe Mihajlović, kao svakog dana, i ovog – pre sunca da otvori grozdenu kapiju groblja. Da počisti ulaz. Uredi parcele i staze između belih mramornih krstova. Oplevi travu, ukloni pale grane čempresa i uvele cvetove oleandera. Upali prve sveće, dolije zejtin u kandilima. Obriše ikone i fotografije ratnika, donete iz otadžbine. Svakog dana izglanca i duge hodnike kosturnice, u kojoj su kasete sa ostacima imenovanih i neimenovanih boraca Drinske, Dunavske, Moravske, Timočke… divizije. Potom dolije rakiju, zavičajnu, popuni tabakere „drinom“ bez filtera.
– Te cigarete su i oni pušili, mnogi ostali željni… Ovakvom rakijom nazdravljali u svom zavičaju… – kaže tiho u žurbi da pre prvih posetilaca sve dovede pod konac koji se u njegovoj svesti, decenijama, eto, tka u najlepšu potku.
Rođen je, kaže, ovde na groblju, u kući dede Sava. Godina rođenja sadašnjeg čuvara Zejtinlika Đorđa Mihajlovića (1928) je godina smrti dede Sava. Deda Đorđev deda bio je jednako plemenit i častan čovek:
– On je, nesrećan, prikupljao kosti saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka – nabraja Đorđe.- Vadio ih iz plitkih grobova sa usamljenih kota. Sa kojekakvih čuka. I kamenjara. Nije uspeo da sav posao pozavršava. Ali je imao ko da ga zameni. Moj otac Đuro, on je sve do smrti, a to je bilo 1961. godine, čuvao ovo sveto mesto. Meni je kazao: ti me nasledi. To je čast, rekao mi je. A čast, sine, nema cenu. Zastava koju držiš, da ne padneš… Tako je njemu govorio njegov otac, tako on meni… I ja se nadam da ću do kraja života, kako-tako, da služim ovom svetilištu.
Ovde se priča o naslednom redu čuvara Zejtinlika prekida. Zasad. Deda Đorđe, tiho, kao da samom sebi govori, dodao je još nekoliko reči:
– Nadam se unuku, ali i unuke su mi dobrodošle…
Teku potom sećanja. Nižu se slika za slikom. Ko je sve ovo mesto i kada pohodio. Kako su izgledale prve zadušnice. Kako je deda Đuro, Nemcima, kada su došli 1941. da opljačkaju mauzolej, rekao: „Ne dirajte to, tu počivaju i vaši sunarodnici… Pa, ovo N. N., je „nepoznati Nemac“. Tako su, priča danas njegov sin Đorđe, pljačkaši odstupili…
Beskrajni niz slika zaustavljen je u sećanju deda Đorđa Mihajlovića, unuka Savova i sina Đurova… Njemu su, kaže, najbolnije bile one iz susreta sa preživelim ratnicima. Pamti svakog po imenu. I, koji je od njih odakle. Pa, i danas, dovoljno je da posetilac kaže prezime, a deda Đorđe će reći odakle je. I koliko srpskih vojnika, iz tog mesta, počiva ovde na groblju nad kojim on bdi.
– Ne mogu da zaboravim jednu sliku. Došle starine, godina kao što ja sada imam, i više. Pratili su ih sinovi, unuci. Pridržavali ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku. Vadili su iz nedara suve šljive, jabuke… Neko grumen zemlje doneo, neko voštanicu. Svi plaču. Ja stežem srce, pa plačem samo kad niko ne vidi. Plačem za svima koji ovde počivaju, stradali u čežnji za otadžbinom, majčinskom suzom. Svojim kućnim pragom, njivom, zaustavljenim plugom u rodnoj oranici.
Mnogo je bora na licu Đorđa Mihajlovića ispisanih sećanjima. Da ima vremena, a nema, jer posete svakog trenutka stižu, a on je ovde i vodič, i čuvar, kustos koji tumači istoriju… mnogo bi imao toga da ispriča. A žuri i kada zakopčava poslednje dugme pod grlom svoje vojničke košulje, na čijem je rukavu grb Srbije. Na glavi šajkača. I ništa nije u takvom saglasju sa ovim mestom kao Đorđe Mihajlović.
– Deda Savo je preneo na mog oca ove reči, a on ih je ispričao meni: ne zaboravi, sine, nikada bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu, koja ih nisu upamtila. Danas ja ovo govorim njihovim potomcima. Oni plaču. Kažu: da im se barem ovim suzama odužimo. Ja te suze poštujem, ali ih ne volim. Odgovorim im: deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite junake. Nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika.
Vreme, kao pesak kroz prste, curi, curi… Ovoga dana, Đorđe Mihajlović neće stići čak ni da ruča. Deset hiljada kvadratnih metara, na kojima je srpsko vojničko groblje smešteno, valja obići. Urediti. I još sedam stotina kvadrata kosturnice.
– Razumite, deco, ponos je to što služim ovima koji su nas nadvisili – rekao je.
Po podne će obavljati isti posao, kao i pre podneva. A uveče, kad mesec zaplovi nebom, kao onaj brod sa Krfa, on pali kandelabre, prebirajući po uspomenama. Pita se koja li je po redu ovo noć mrtvima u podnožju Maglenskih planina.
