Sveti Georgije (sveti Đorđe, sveti Đurađ…, kako se sve zove u narodu ovaj svetac) ima u pravoslavnih Srba dve slave – na dan postradanja u vreme rimskog car Dioklecijana 23. aprila po starojulijanskom kalendaru (6. maja po gregorijanskom) i na dan prenosa moštiju iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku 3. (16.) novembra.
Oba praznika se obeležavaju u hramovima Srpske pravoslavne crkve ali i kao krsna slava mnogih porodica Srba. Kažu da je po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.
Tropar (glas 4):
Jako plenih svoboditelj i niščih zaščititelj nemošstvojuščih vrač, carej poborniče, pobjedonošče, velikomučeniče Georgije, moli Hrista Boga, spastisja dušam našim.
O SVECU
Sveti Georgije (275-303) je, kao Hristov vojnik, odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana.
Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji (na istoku Male Azije između Crnog mora i Mediterana, današnja Turska). Kada mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se dečakom preselila u Palestinu.
Georgije je već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara Dioklecijana koji je u njega polagao velike nade. Mladi tribun, kako kaže istorijsko predanje hrišćanske crkve, odvažno je stupio pred cara i saopštio mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru.
Car Dioklecijan, jedan u rimskih tetrarha, osudio je Georgija na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja. Pogubljen je 303. godine, ali, kako kaže predanje Crkve, “to nije kraj njegovim javljanjima i čudima”.
Pod njegovim uticajem “mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije… Car je zbog toga osudio na obezglavljivanje Georgija i svoju ženu Aleksandru.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere.
Ta ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan, dok se na ikonama za praznik Đurđic on predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.
