За задушнице народ излази на гробља да окади гробове покојника и да им запали свећу или кандило на гробу. Често се позове и свештеник да за упокојене очита молитву.
За тај дан се спрема кољиво, јело и пиће и износи се на гробље. Ту се симболички једе, пије и дели другима за душе умрлих. Уз јело и пиће и многим крајевима обавезно иду и поскурице и бабурице- нека врста колачића.
Овоме се посебно радују просјаци. Постоји чак и чувена песмица коју просјаци певају пред задушнице:
Весели се пртењача торбо,
Сутра су ти влашке задушнице,
Пуну ћу те натрпати меса.
За задушнице се у неким крајевима прво иде у цркву, па тек онда на гробље. У неким другим крајевма се чак не иде на гробље, већ се само у цркви или код куће пале свеће. Ако се излази на гробље, при послужењу ракије или вина, обавезно се, пре него што се чаша принесе устима, мало проспе на земљу уз речи: Бог да прости (име умрлог), лака му земља.”
У нашем народу постоје многа веровања на задушнице која се и дан данас строго поштују:
Према народно веровању, свећа упаљена на задушнице више вреди од свих других упаљен свећа покојницима током године. У источној Србији се чак веровало да сваећа упаљена на задушнице гори све до следећих задушница. Такође, постоји веровање да ако се на задушнице не упали свећа, мртви ће годину дана бити у мраку. На задушнице се у источним крајевима не ради ништа са вуном, а маказе за стрижење су затворене, да би и вучје чељусти биле затворене.
Према календару Српске православне цркве, постоје четири задушнице током године и свака се обележава суботом. Прве су зимске задушнице пред Месне покладе, две недеље пред почетак ускршњег поста. Друге су духовске пред Духове или Свету тројицу, следе затим михољске и последње су митровданске.
