14. фебруар је обавезни дан поделе међу православцима и католицима који се међусобно споре око светог Валентина, или како се на западу популарно зове – Дана заљубљених. Да су и једни и други у заблуди потврђује и наредна прича.
Наиме, свети Валентин је хришћански мученик који је у трећем веку живео и пострадао за веру Христову. Погубљен је 269. године одсецањем главе у доба кад је Римским царством владао цар Клаудије II. Касније је цар Јулије I у 4. веку над његовим гробом подигао базилику, и од се тада тај светац почео славити међу хришћанима. Тек у 15. веку свети Валентин се код католика почео повезивати са “Даном заљубљених”, док се код православаца овај светитељ обележава 30. јула по старом, односно 13. августа по новом календару, с још једном разликом што се не прославља као заштитник заљубљених. Доказ за ову тврдњу налази се и у “Охридском прологу” светог владике Николаја Велимировића. 14. фебруар у православном календару је дан светог Трифуна.
Одакле, онда, повезаност овог светитеља са некаквим “Даном љубави” у ком се шаљу љубавне поруке, срца и остали поклони?
Као што су се многи хришћански и међународни празници претворили у дане за обилато трошење новца на поклоне, губећи при томе свој смисао, тако је и дан светог Валентина слободно можемо рећи злоупотребљен. И то не само код римокатолика и протестаната, него и код великог броја православаца, нарочито међу млађом популацијом. Прича о “Валентинову” за све поводљиве међу нама гласи отприлике овако: Главни актер је свештеник погубљен јер је венчавао војнике, што је тадашњи римски цар Клаудије II строго забранио сматрајући да су ожењени мушкарци лоши војници. Према веровању, док је одлазио да му одрубе главу, Валентин је слепој тамничаревој ћерки послао писмо са жутим шафраном у знак захвалности за указану пажњу. Било је потписано „од твог Валентина”.
Дан Светог Валентина је код римокатолика први пут са романтичном љубављу повезан у 14. веку када је постојала пракса да се на овај дан шаљу љубавна писма, обично непотписана. Већ од 15. века ова пракса је прерасла у то да заљубљени своју љубав исказују цвећем, слаткишима и честиткама. Савремена обележја Дана заљубљених су црвени срцолики поклони, голубице и играчке или фигуре у облику Купидона (староримског бога страсне љубави).
Какве везе има Купидон са светим Валентином?
Звучи конфузно, но и читава прича о настанку овог потрошачког празника и јесте таква. У време кад су Римљани били пагани, а хришћанство прогањано и забрањивано, 15. фебруара одржавао се разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, “ловца на вукове”. Римљани су тај празник звали “Луперкалија”. Луперкус је био и бог плодности (често приказиван полуго, обучен у кожу јарца). Девојка коју би глумац који је персонификовао Луперкуса дотакнуо, била би уверена како ће бити плодна. Када је цар Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, црквени кругови су разматрали евентуално укидање тог паганског обичаја. Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност, па је зато склопљен компромис да празник и даље остане, али да се из њега избаце простачки и разблудни обреди. Тај празник није постао “хришћански обичај” све до доласка папе Геласија на власт. Већ 496. године овај папа мења дан одржавања Луперкалије и уместо 15. фебруара уводи да се тај празник прославља на дан Светог Валентина, 14. фебруара (стр. 172 у књизи “Обичаји и празници широм света”, аутора Лавиније Доблер).
Дакле, из паганског обичаја хришћанском светитељу приписане су и придодате све особине. Оваквих случајева има и у православној религији, само без оваквих разблудних особина. Тако Светог Мрату, који је код старих словена био кротитеља вукова, и даље обележавамо на дан кад се у ствари слави свети краљ Стефан Дечански, па се овај дан и даље назива Мратиндан. Свети Сава је, слично цару Константину, паганске обичаје “претворио” у хришћанске како би веру приближио народу. Тако се словенска, паганска прослава заштитника огњишта претворила у хришћански обичај да сваки дом слави једног хришћанског светитеља као заштитника дома.
Но, вратимо се на светог Валентина. Обичај да се на овај дан шаљу срца као симболи настао је из још једне занимљиве чињенице. Наиме, пагански Римљани преузели су симбол срца од Вавилонаца. Реч “срце” на језику којим су говорили Вавилонци каже се “вал”. Овом “празнику љубави” придружили су се временом и сви остали “богови љубави”, потекли из различитих паганских религија. Тако се као још један од симбола може видети Купидон, називан још и Амор, бог еротске љубави код паганских Римљана. Његов пандан је Ерос из грчке митологије. Замишљан је као немирни, крилати дечак који прати Венеру или Викторију, а представљан је са златним тоболцем, луком и стрелама. Ове стреле побуђивале су жељу и називане су „стрелама пожуде“, али су неке имале и моћ да људе одврате од оних који су у њих заљубљени.
Познато је да су многи пагански обичаји остали заробљени у хришћанству, како код католика тако и код православаца. Примање нове вере није се могло извести потпуним одбацивањем свега до тада усвојеног, па отуда и у нашем народу и данас постоје бројна народна веровања и обичаји који немају везе са хришћанством.
Обесмишљавање празника, било код католика или православаца, настаје онда кад се он злоупотреби у циљу потрошачког друштва. Куповина скупих романтичних дарова и манија поклањања на 14. фебруар нема никакво утемељење у хришћанској религији, било да се свети Валентин прославља 14. фебруара или 30. јула.
Опанак ( К. М)
