Већ годинама уназад сведоци смо да се људи чим угледају цркву или поред ње пролазе, било пешице, било у превозу, крсте.
И док једни сматрају да је у питању механичка радња, која нема никакве везе са вером и повезивањем са Богом, други у овом чину виде израз поштовања према светињи и вери.
Питање које се намеће је да ли је то помодарство, некакав феномен прихваћен од већине или је хришћански чин?
“Сматрам да је такав чин апсолутно хришћански. Онај ко осети потребу да се на тај начин, макар и само на тренутак приближи Богу, не чини ништа лоше. Крст има две “линије”. Хоризонтална и вертикална линија представљају љубав и симболизују љубав према Богу”, објаснио је једном приликом свештеник Саша Ђурђевић за Дневно.
Са друге стране социолог Ратко Божовић сматра да овај чин једна врста невербалне комуникације, навике и механичке реакције.
“Мишљења сам да је то једна форма навике или механичка реакција. Млади то раније нису радили, а сада их масовно видимо како се крсте на јавном месту. То су сигурно видели од старијих. Међутим, сматрам да код појединаца све то полази од унутрашњег збивања. Многи љубав према Богу испољавају на тај начин. То је нека врста емпатије, осећајности, емоције…Дакле, код неких је манир, а код других је унутрашњи осећај”, објашњава социолог.
Као и у свему мишљења су подељена, а неког званичног обрасца да ли си већи хришћанин ако се крстиш и молиш кад пролазиш поред цркве или ако то не радиш, а живиш часно, нема. Као што видимо, ствар је индивидуална, и зависи од особе и њених потреба.
(Опанак)
