Руски цар Иван Васиљевич Четврти Грозни остао је упамћен као један од највећих тиранина свих времена.
У многоме контроверзна личност, Иван Грозни био је утемељитељ Велике Русије, побожни дародавац светогорских манастира, кога је пратио глас да у лову, уместо звери убија своје поданике, као и да је отровао сопственог сина.
Мало је позната чињеница да је овај чувени руски цар и по оцу и по мајци био српског порекла. Наиме, по оцу Иван Грозни водио је порекло из племените лозе Немањића и Дејановића, а по мајци из знамените породице Јакшића.
У књизи “Истина о Ивану Грозном” двојице аутора – једног српског, Дејана Танића и другог руског, Вјечеслава Мањагина, наводи се, са пуно аргумената, да су многе приче које овог руског цара приказују као тиранина без преседана, “пуне клевета и измишљотина”.
„Творци мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.
Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.
Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.
Дејан Танић, наш млади историчар утврдио је да Иван Грозни по трострукој линији води порекло од Срба.
По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.
Надалеко је познато да је његова баба по мајци била Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.
Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.
Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“
Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!
Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.
И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.
„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.
Српска историја
