Major Dragutin Gavrilović postao je veliki heroj srpske istorije zbog govora kojeg je održao 7. oktobra 1915. godine, u kome je dao zapovest na juriš kako bi se odbranila čast Beograda i Otadžbine.
Zahvaljujući ovom govoru 10. pešadijski puk je, jurišajući sa Dunavskog keja na neprijateljske austrougarske položaje, uspeo da zaustavi napredovanje neprijateljskih trupa i omogući povlačenje srpske vojske iz Srbije preko Albanije. Ipak, čak i oni koji su čuli za majora Gavrilovića osim ove epizode iz njegovog života o njemu zapravo malo znaju.
Dragutin Gavrilović rođen je 25. maja 1882. godine u Čačku. Kao Čačanin, stekao je osnovno obrazovanje u svom rodnom gradu. Bio je potomak čuvenog čačanskog varoškog kneza i sveštenika prote Simeona. Upisao je čačansku Gimnaziju, a po njenom svršetku i Vojnu akademiju u Beogradu.
Gavrilović je Akademiju završio sa stotinjak svojih kolega 1901. godine. Ubrzo su došli Balkanski ratovi i ova za to vreme nesvakidašnje velika klasa vojnih pitomaca pokazala se kao izvanredna. Još je tada bilo jasno da će iz nje stasati neki veliki pukovnici, majori i generali.
Dragutin Gavrilović je učestvova u Balkanskim ratovima i najviše se istakao u Drugom. Međutim, njegovo vreme tek će doći sa odbranom Beograda 1915. godine.
Bataljon koji je bio deo Desetog kadrovskog puka pod vođstvom majora Gavrilovića, stigao je sa juga i morao je da učestvuje u odbrani Beograda.
U 14:30 časova 7. oktobra 1915. major Gavrilović je okupio svoja tri voda 3. bataljona i, ispred kafane “Jasenica” na Dorćolu, održao govor koji će ući u anale svetske istorije: …Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Major Gavrilović je teško ranjen, a većina njegovih boraca je poginula. On je prebačen u čačansku bolnicu gde je operisan. Ovo je bila najgora povreda koju je zadobio iako je u prethodnim ratovima koje je Srbija vodila takođe bio ranjavan. Posle tri nedelje Dragutin Gavrilović je na lični zahtev pušten iz bolnice, da bi se uskoro vratio na front, u činu potpukovnika.
Međutim, i pored svih priznanja i zasluga, zabeleženo je da major Gavrlilović nije bio omiljen među oficirima, evo i zašto –
– Gavrilović je bio dobrovoljni komandant jurišnog puka i lično je, u prvim borbenim redovima, učestvovao u probijanju Solunskog fronta. Bio je jedan od prvih komandanata koji se stigao na zapanu obalu Vardara. Novembra 1915. godine zbog proterivanja Bugara sa položaja na Novom Brdu, odlikovan je ordenom Belog orla sa mačevima II reda – objašnjava Radivoje Bojović za Dnevno.rs.
Doživeo je da vidi pobednički ulazak i oslobođenje Beograda 1918. godine, grada koji je toliko voleo i za koji je bio spreman da položi život.
Ironično, zabeleženo je da Gavrilović nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Nikada nije dobio viši čin, jer je jednom pao generalski ispit (u Štipu 1930. godine), a posle mu je bilo ispod časti da ga ponovo polaže.
U osvit Drugog svetskog rata, 27. marta 1941. godine general Dušan Simović ponudio mu je čin generala i mesto ministra vojske i mornarice, ali ga je Gavrilović odbio rekavši da je on “samo vojnik”.
Nažalost, zadesila ga je teška sudbina logoraša, a ni komunisti u Srbiji nisu ga poštovali –
Pukovnik Gavrilović je posle kapitulacije u Aprilskom ratu zarobljen i odveden u koncentracioni logor blizu Nirnberga. Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. teško narušenog zdravlja.
Pričalo se da su ga nove, komunističke vlasti hapsile, kao i da je pretučen na ulicama Beograda. Ipak, ništa od ovoga nije nikada potvrđeno.
Dragutin Gavrilović, junak odbrane Beograda i Prvog svetskog rata, umro je slomljen i u bedi u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945. godine. Sahranjen je u staroj uniformi pukovnika kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju.
Život posle Velikog rata
Posle Velikog rata, pukovnik Dragutin Gavrilović, postao je profesor na vojnoj akademiji, a pisao je i udžbenike za svoje pitomce. Godine 1930. postao je počasni građanin grada Kruševca.
Autor: Marina Radičević, Dnevno.rs
