Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело – обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима.
Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица и феминисткиња позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун. „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године је најзначајније њено дело. Представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. О овом путопису се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).
Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941,, у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”
Књига је најпре објављена 1941. године у Њујорку, а потом 1942. у Лондону. Велики Милош Црњански, одушевљен књигом Ребеке Вест, својевремено је узалуд тражио у Лондону издавача. Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941. Иако о нама и за нас, у наше крајеве “Црно јагње и сиви соко” закаснили су скоро пола века. Првобитно издање из осамдесетих година било је убогаљено, жалосно скраћено, изостављена су многа поглавља… Ребека се није заносила комунизмом, а њена књига протумачена је од неких као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима. Зато је много времена протекло до излажења целовите верзије. Тек пре пар година ово узбудљиво путописно-есејистичко штиво стигло је и до нашег читаоца у интегралном облику, а не раскупусано цензуром и избушено скраћењима.
Пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон. Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”. Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства. У прологу она се руга енглеским особама „хуманитарних и реформистичких склоности” које су отишле на Балкан и вратиле се „усадивши дубоко у срцу неки свој омиљени балкански народ као патнички и недужан, вечно мучен, а никада мучитељ”. Намера ауторке је јасна. Обрачунава се са западним предрасудама према Балкану. „Преко примера Јужних Словена она је желела да покаже чега се стидела, гадила и ужасавала у Европи оног доба…”
Многи су за књигу чули, мало их ју је прочитало. Том књигом неповратно се прославила ова „списатељица која воли Србе”.
Ево њених описа Београда и Србије, у коју ће долазити у више наврата:
„Прејели смо се за ручком, што у Београду лако пређе у навику ако је човек довољно издржљив да може поднети сељачку храну која је луксузно припремљена захваљујући урбаном расипништву намирницама и турској традицији финих и јаких зачина. Супе, сосови и јела са пиринчем овде нису ништа слабији од најбољих које сам пробала.
Прича се да је Београд центар европске шпијунаже. Ови Југословени као да никада нису боловали нити патили у животу. А чини се да би требало бити обрнуто ако узмемо у обзир све историјске чиниоце. Јер сви Југословени преко четрдесет година морали су доживети најстрашније ратне недаће, а сви млади морали су у детињству доживети такву оскудицу и опасности какве никад нису угрозиле француску, енглеску или немачку децу…“
Ребека Вест говори о Београду и овако: „Донедавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима много боље направљене…”
Лековит је и есеј Ребеке Вест о Грачаници у коме поред осталог пише: „Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност… То је она врста цркве какву су могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII…”
Ова дуговека жена проживела је богат и буран живот. Прешла је дуги пут од Сесилије Изабел Феарфилд, неуспеле глумице и невенчане мајке сина јединца, да би дочекала дубоку старост и склопила очи у деведесет и првој години са витешком титулом Даме Британске Империје.
nacionalnarevija.com/Расен
