У цркви Ружици на Калемегдану, најстаријој у Београду, по много чему изузетној, сврстаној чак и у десет најинтересантнијих у свету, налази се и раритет који се не може видети ни у једном православном храму.
Много тога је наиме, урађено од оружја, а украси на лустерима су, ништа друго до – прави куршуми. Лустери, држачи за свеће, вазе за цвеће и икона над портом направљени су од празних чаура, делова мачева и топова.
Иако спада у једну од најпосећенијих у граду, кроз коју прође на стотине посетилаца месечно, што верника, што туриста, ретко ко обрати пажњу на ове детаље. А они су ту већ више од 80 година.
Сматра се да је црква постојала на истом месту, у оквиру тврђаве, испод Зиндан – капије, још у 15. веку, за време владавине деспота Стефана Лазаревића и да је тада била део манастирског комплекса.
Првобитна црква је током турских освајања (1521. године) порушена, а на њеном месту је одмах после ослобађања од Турака (1867. год), саграђена нова, посвећена празнику рођења Пресвете Богородице. Према документима, свега пет дана по ослобађању града формиран је Одбор за обнову Ружице, црква је подигнута за само десет месеци, освештана је и у њој су почела богослужења. Једно време, током 18. века, служила је као барутана, потом је страдала у пожару, а у 19. веку постала је војна црква, где су служили војни свештеници Београдског гарнизона копнене војске и морнарице.
Током Првог светског рата готово је скроз порушена. Захваљујући Друштву београдских госпођа и прилозима који су сакупљени, 1918. је обновљена, а 1925. године, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, завршено је уређење цркве. Тада је Војно – технички завод из Крагујевца од немачке и аустријске муниције и оружја заосталог од борби за одбрану Београда урадио две статуе које стоје испред улаза у цркву (једна представља копљаника цара Душана, а друга пешадинца из Балканских ратова), полијелеје, држаче за свеће и вазе за цвеће. Све од ратног материјала!
У цркви се, иначе, могу видети и две иконе из логора Нандор у Африци које су израдили српски војници који су тамо били на опоравку.
Црква Ружица, стављена под заштиту државе 1965. године, чува предање војничког храма и на празник Сретење Господње (15. фебруар) служи се парастос свим војводама, четницима и војницима ослободилачких ратова Србије од 1878 – 1918. године када се прочита око 3.000 имена изгинулих војника.
Икона чувала војнике
Из једног писма митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године сазнаје се да је поред осталих реликвија овде чувана и чудотворна икона Богородице Београдске (према легенди је радио Свети Лука). Била је начињена од племенитих метала – злата и сребра и ношена је током војних похода. Њој се губи сваки траг 1953. године, после пожара у београдском предграђу Цариграда (Истамбулу), где је однета за време Турака и чувана.
Интересантна прича везана је и за звона на цркви Ружици. Наиме, у близини места где је данас Споменик захвалности Француској, налазио се споменик Карађорђу, рад вајара Пашка Вучетића, који је откривен 1913. године. Тај споменик су срушили Аустроугари 1916, и у последњој години Првог светског рата ту поставили скулптуру Фрање Јосифа, која је била израђена у Бечу. Када су Срби поново освојили Београд, Фрању су претопили и излили звона за цркву.
www.pravoslavlje.rs, srbinside.rs
