Ћирило и Методије су саставили прво словенско писмо и превели прве књиге на први словенски књижевни језик.
Ћирило и Методије познати су као “први учитељи” словенски, а данас се славе као народни апостоли и свеци у свим словенским земљама.
Прва књига коју су Словени добили на свом језику била је “Библија” коју су превели Ћирило и Методије. Главни разлог за то је било, како је писао Стојан Новаковић, то што “грчки и бугарски Словени не имајући црквених књига на свом језику, бејаху се почели враћати у идолопоклонство”. Стога су Ћирило и Методије Словенима подарили писменост, не би ли разумели хришћанску мисао.
МИСИЈА ОПИСМЕЊАВАЊА СЛОВЕНА
Свети апосотоли Словена, Константин (827-869) и Методије (?-885) рођени су у Солуну. Методије је најпре био у војничкој служби, после чега је неко време управљао словенском облашћу грчког царства, да би се затим замонашио на Олимпу.
Методијев млађи брат, Константин, одрастао је на двору, заједно са царем Михаилом III. Ту је стекао највећи део свог образовања и знања. Имао је прилику да обавља високе државне послове, али се окренуо духовношћу због љубави према науци.
Константин је најпре био библиотекар цркве Свете Софије, да би након тога отишао из Цариграда и кренуо стопама свог брата Методија. Замонашио се и добио калуђерско име – Ћирило. Своју апостолску службу започео је у 24. години. Тада је, по жељи цара Михаила III, отишао у словенске земље, које су заузимале читаву Угарску, стару Панонију и Подунавље.
Цар Михаило III је Ћирилу и Методију доделио мисију описмењавања словенског народа, који је у том тренутку почео да се удаљава од хришћанства. Они су саставили прво сложено словенско писмо – глагољицу, и њоме списали преводе најнужнијих црквених књига, а понајпре “Библије”, на језику који би Словени из свих крајева света могли да разумеју.
И ПОСЛЕ ЋИРИЛА, ЋИРИЛИЦА
Мисија Ћирила и Методија била је изузетно успешна на просторима Бугарске, због чега су добили позив од моравског кнеза Растислава, који је такође желео да његов народ слуша црквену службу на своме, словенском језику. Наиме, Растислав је имао велики проблем са утицајем франачког свештенства на словенско становништво, због чега је словенским писмом и црквеном службом на словенском језику покушао да сачува културни идентитет својих поданика.
Након трогодишњег боравка у Моравској, Ћирило и Методије су отишли у Панонију, на двор кнеза Коцеља, како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књижевности. Пошто је цар Михаило ИИИ преминуо, они се нису враћали у Цариград, већ су се запутили у Рим. Тамо је папа дао подршку двојици мисионара у борби против непослушних франачких надбискупа. Ћирило се, међутим, у Риму разболео и убрзо умро од последица тешке болести. Његов рад је наставио Методије, заједно са својим ученицима.
Много времена је протекло после тога. Словенска књижевност, писана језиком који су засновали Ћирило и Методије, живела је дуго као таква и ширила се десно у зетско приморје, лево у Бугарску, а долазила је и до самог Цариграда. Тако су Ћирило и Методије отпочели велики подухват описмењавања свеколиког словенског народа, који су њихови ученици и следбеници наставили вековима након њихове смрти.
ТРАГОВИ ГЛАГОЉИЦЕ У СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ
“Ако упиташ књижевнике грчке говорећи: ‘Ко вам је слова сачинио или “Библију” превео и у које време’, то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске књижевнике говорећи: ‘Ко вам је писмена сачинио или Библију превео’, то сви знају и одговоривши кажу: ‘Свети Константин Филозоф, названи Ћирило, он нам слова сачини и “Библију преведе, и Методије, брат његов: јер су још живи они који су их видели'”, речи су Црнорисца Храбра, средњовековног монаха и писца, ученика Ћирила и Методија.
Словенско писмо је од свог постанка двојако. Ћирило је саставио глагољицу, чији облик слова је био изузетно тежак за писање, због чега је убрзо након тога започео рад на новом писму, такозваној ћирилици. За свог живота није привео крају рад на ћирилици, па су његови ученици довршили оно што је започео.
Од 38 слова које је имала првобитна глагољица само је једно уврштено и у нову азбуку, у ћирилицу. У питању је слово “Ш”. Слово “Ш” долази нам из семитске азбуке и најчешће се користило у изворно-словенским речима, мада се у бројним оригиналним старозаветним изразима уместо слова “Ш” налазило слово “С”.
Касније, када је Вук Стефановић Караџић реформисао српску ћирилицу, још један глагољски знак прикључен је азбуци. То је знак “ђ”. У сачуваним глагољским споменицима он се јавља само у туђиум речим, махом грчког порекла, као што је “јеванђеље” (“јеванђеље”). На пример, док слово “ђ” није уведено у српску ћирилицу, реч “грађанин” (“грађанин”) писана је као “граџанин” (“граджанин”).
Речи као што су ‘свештеник’, ‘општина’, ‘праведан’ и сличне, живи су сведоци везе данашњег језика са епохом Ћирила и Методија. Стварањем прве словенске азбуке и првог словенског књижевног језика, Ћирило и Методије су поставили темеq самосталној словенској култури.
СЛОВЕНСКО ПИСМО ПРЕ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА
Из наведеног је јасно да је словенска азбука добила своју одређену форму у другој половини ИX века. Међутим, не може се рећи да Словени пре појаве Ћирила и Методија нису знали да изражавају своје мисли путем писма.
На преимер, познати немачки летописац Титмар, еписком Марзенбуршки, сведочи да је он у многобожачком храну града Ретре видео неколико словенских идола и да је на сваком од њих нарочитим знацим било исписано његово име. Чак је и Црноризац Храбар, кога смо нешто раније цитирали, говорио да су Словени раније читали и писали употребљавајући при томе нарочите цртице и изрезе.
Нажалост, форма тог раног словенског писма није сачувана, па чак ни детаљније описана у делима тадашњих писаца. Многи научници, међутим, тврде да су то биле руне и претпостављају да су Словени писали знацима народа из свог суседства. Тако су Словени, примајући хришћанство, почели да изражавају гласове свога језика грчким и латинским словима, у зависности од тога да ли им је хришћанство долазило из Византије или из Рима.
Извор: Национална географија
