O skromnosti blaženopočivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla zabeležene su mnoge priče. Ostavljene su nam u amanet kao lekcije o tome kako se postaje uzvišen i poštovan prizemnošću, odricanjem i poštenjem. U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele – lake, udobne i besprekorno sjajne. Patrijarh je svuda išao peške, kad nije mogao, koristio je autobus i uvek je bio u istim cipelama.
“Jeste”, osmehivao se patrijarh Pavle kada su ga pitali za cipele. “Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim.”
“Gde ste ih kupili?”
“Eh, kupio!” rekao i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.
Te cipele su nekad bile ženske čizme, a patrijarh ih je našao, bačene, blizu kuće njegove sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj maloj radionici načinio je sebi dobre cipele. Patrijarh Pavle je bio veoma cenjen zbog svoje skromnosti i mudrosti. Nije mu bilo ispod časti da šije ili da popravlja prozore. Sećanje na ovog neobičnog, blagog čoveka, koji je bio istovremeno i intelektualac i zanatlija, ostalo je živo i osam godina nakon njegove smrti. Dok su mnogi kupovali luksuzne automobile, on je svuda išao peške ili javnim gradskim prevozom. I to u cipelama koje je sam pravio, ali i popravljao.
Obućarskom zanatu naučio čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima. Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.
