Призрен је град на југу Метохије, у подножју Шар планине, кроз који тече река Призренска Бистрица. Први пут се помиње у повељи византијског цара Василија ИИ и то као Приздријана. Пошто се развијао вековима, Призрен је веома богат историјским и културним споменицима.
У време Византије у њему је било седиште Византијске епископије и изграђена утврђења Вишеград и Дрвенград.
У средњовековном периоду, у време Стефана Немањића, град припада српској средњовековној држави , и постаје духовно и привредно седиште Србије. У то време, Призрен је био трговачки центар, ковао је свој новац и јачао, посебно у доба владавине краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. Тада настају споменици српске средњовековне баштине- манастир Свети Архангели, задужбина српског цара Душана посвећена архангелима Михаилу и Гаврилу и црква Богородице Љевишке .
Путописци тог времена, Призрен често називају царски град , а у епским песмама и српски Цариград, јер је повремено био престоница цара Душана и цара Уроша. О томе сведоче њихове повеље из 14. века.
Град тада насељавају трговци из Дубровника и Котора, у дане великих верских празника, почињу да се организују сајмови- панађури.
Средњовековно становништво Призрена било разнолико. Њега су чинили: Срби, Дубровчани, Которани, Млечани, Грци, Власи, Арбанаси…
Градом је управљао кефалија који је по правилу био Србин, а тргом је управљао кнез који је био из неког од приморских градова.
За време Турака, град на обали Бистрице добија нови изглед, праве се чаршије, махале и исламске грађавине. Овај период одликује и уништавање српских средњовековних цркава и њихово претварања у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију а на деловима рушевина манастира Светих Архангела саграђена је Синан пашина џамија. Црква Богородице Љевишке је после ослобођења, када је Призрен враћен под српску власт, рестаурисана.
После балканских ратова Призрен поново улази у састав Србије.
У јесен 1915. годинер, при повлачењу српске војске, у Призрену краљ Петар по последњи пут прима чланове српске владе и ту се доноси одлука о повлачењу српске војске преко Албаније. Призрен и његова околина били су под бугарском окупацијом све до ослобађања 1918. године.
По ослобађању 1918.године, Призрен постаје седиште округа и њему се образују Окружни суд. У овом периоду у Призрену се отварају прве фабрике, оснивају прва спортска друштва, граде путеви и др.
После Другог светског рата, по ослобађању Призрена 17. новембра 1944. године, он постаје средиште аутономне области Косово и Метохија, које ће касније бити премештено у Приштину.
Тада долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, али нажалост, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца. У овом периоду дешавају се и велика исељавања Срба и Турака.
После бомбардовања Југославије и уласка НАТО снага на Косово и Метохију долази до великог протеривања неалбанског становништва, углавном, Срба и Рома као и рушења и паљења њихових кућа, верских објеката и сакралних споменика.
У нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдли су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке. До 1999. године живело је 12.000 Срба у Призрену, да би их, до 2010. године, нажалост, остало десетак.
