Pre nego što je postao glumac, Pavle Vuisić se bavio novinarstvom u Radio Beogradu i studirao prava. Godine 1950. dobio je malu ulogu u filmu Čudotvorni mač, kojim je započeo svoju karijeru glumca. Interesantno je da nikada nije bio profesionalni glumac, tj. nikada nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti. Njegova supruga, Mirjana Vuisić, tvrdi kako se legendarni Pavle bavio glumom samo kako bi izdržavao porodicu i da uglavnom nije voleo to da radi.
I pored toga, ostvario je preko 150 uloga na filmu i televiziji. Neki zapaženiji filmovi i TV serije u kojima je glumio su: Bitka na Neretvi, Šešir profesora Koste Vujića, Kamiondžije, I Bog stvori kafansku pevačicu , Valter brani Sarajevo , Derviš i smrt, Povratak otpisanih, Pas koji je voleo vozove, Majstori, majstori, Ko to tamo peva, Sećaš li se, Dolly Bell, Maratonci trče počasni krug, Život je lep, Otac na službenom putu…
Važio je za nesvakidašnjeg, nepredvidivog i živopisnog čoveka koji nas i posle smrti zasmejava i iznenađuje. Bard jugoslovenske kinematografije, Pavle Vuisić, nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Evo i zašto:
Zasiguro, najviše ga pamtimo po ulozi Paje Čuture u seriji „Kamiondžije”, u kojoj je rame uz rame glumio sa još jednim velikanom srpske glumačke scene – Miodragom Petrovićem Čkaljom. O ovoj velikoj anegdoti od saradnje, pripovedala je u intervjuu Mirjana Vuisić za Nadlanu.com –“Dok se za Čkalju znalo da je “štreber” i perfekcionista, profesionalni glumac u pravom smislu, Paja Vuisić je pripadao drugoj školi glume, punoj improvizacija. Za sebe je govorio da ne glumi, već se “samo ponaša”. Čkalja je tako glumio i “preglumljavao”, a Pavle je zbog toga ključao. Kada je Televizija Beograd desetak godina posle serije i filma “Kamiondžije” želela da snimi nastavak “Kamiondžije opet voze”, nije hteo ni da čuje.
Prvi put je prihvatio samo da bi se videla razlika, da pokaže šta je gluma, ali drugi put nije dolazilo u obzir.”
“Kako sam ja nakon nekog izvesnog vremena počela da gradim imanje,” nastavlja supruga Mirjana, “koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave videokasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac”, kazala je ona. Ali, Pavle je imao novi zahtev, da se i Čkalji mora podići honorar bar na 50 hiljada. Tako je snimljen nastavak “Kamiondžija”.
Zašto nije voleo nagrade i kako je odbio jedno gostovanje?
Prezirao je intervjue, a kada je Udruženje filmskih glumaca odlučilo da mu da najveću filmsku nagradu glumaca Srbije – “Slavicu”, napisao je:
“Čuo sam od mnogo poštovane i cenjene sekretarice Sneške da sam kandidovan od Udruženja za još nekakvu nagradu, pa pošto svi znaju da za nikakvim nagradama ne žudim, molim da iz ove kandidature budem isključen. Beograd, 30.06.1986. S poštovanjem Pavle Vuisić.”
Koliko njegova priroda nije marila za publicitet i priznanja govori i njegov telegram RTS-u, kada su ga molili da učestvuje u njihovom novogodišnjem programu:
“Ne mogu snimati Novogodišnji program. Stop. Ne zovite me. Stop. Od sutra sam u Grčkoj. A pravo, da vi rečem, dojadilo mi je više da se kerebečim.”
Pavle Vuisić nasmejao je ljude i nakon svoje smrti, zahvaljujući testamentu koji je ostavio –
Nije želeo sahranu – Njegova želja je bila da to sve bude tajno. 1982. godine sastavio je testament u kom sve ostavlja svojoj supruzi Mirjani, a jedan deo tog testamenta vam prenosimo kako je i napisao:…Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute. Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakav govor, niti jedne reči ne progovori, jer ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater!”
Njegova poslednja želja bila je ispoštovana, pa mu niko od kolega nije prisustvovao sahrani. Otišao je u tišini. Bez pompe.
Šta mu je još bilo svojstveno i kako ga danas pamtimo?
“Nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno učešće u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena. Svoj je rad odmah naplaćivao. Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog faha, koji je mogao da igra sve što odgovara njegovoj robusnoj i pitomoj prirodi”, privodi kraju svoju priču o suprugu Mirjana Vuisić.
“Voleo je društvo, kafanu, reku, da se uvek nešto događa. Voleo je da zida i gradi. Voleo je brodove, Adu Ciganliju. Imao je splav i čamce. Više čamaca pokloni nego što prodao, a onda napravi duge, i tako ukrug. Govorio je ono što je mislio. Stvarno nije imao obzira ni prema kome. Režim je njega, naprotiv, voleo. Bio je poželjan u svakom filmu, dobio mnogo nagrada, čak su hteli da mu daju i Avnojevu, ali je od toga bežao. Na kraju je seo i napisao da ne želi tu nagradu. Kod Tita je bio samo jednom, posle premijere filma “Bitka na Neretvi” – ispričala je glumčeva supruga Mirjana za Nadlanu.net prisećajući se koliko je i sama izbegavala projekte na kojima bi kao filmski radnik radila s njim.
Kraj našeg legendarnog glumca bio je tih i u samoći, kako je i želeo
U leto 1988. otkriveno je da je oboleo od karcinoma s kojim se borio svega tri meseca, a izdahnuo je u šezdeset drugoj godini. Bili su to meseci kada mu niko i ništa nije odgovaralo. Prestao je da odlazi u kafane i umro u samoći.
Pavle Vuisić rođen je 10. juna 1926. u Beogradu, gde je ostao da živi sve do svoje smrti – 1. oktobra 1988. Bio veoma pametan i inteligentan čovek. Čitao je sve što bi mu došlo pod ruku, od etiketa na bocama, pa do najteže literature čiji bi i naziv malo ko umeo da razume. Osim toga, na svakojakim papirnim paklama od cigareta i na kraju u sveskama, zapisivao je svoje misli i pesme. Čuveni Orson Vels, nakon snimanja Bitke na Neretvi, za Pavla je rekao da je veći glumac i od njega samog, da mu zavidi i da je on vulkan glume. Od njega je na poklon dobio šubaru koju je slavni holivudski glumac nosio na snimanju filma. Dok je bio u Jugoslaviji, Vels je redovno išao u Kinoteku i gledao Pavlove filmove.
Danas na Adi Ciganliji nema mesta za njegovu kućicu – splav. Nadamo se da će neko sa vlasti obratiti pažnju na ovu nepravdu pričinjenu glumcu, koji nam je za života toliko dao. Pamtićemo ga kao kultnog glumca, velikog boema, i jedinstvenog čoveka koji je i na platnu insistirao da bude prirodan i svoj.
Izvori: Dnevno.rs/Telegraf/Nadlanu.com
