У ретким и шкртим разговорима за јавност Иво Андрић је говорио да је код њега „све обично, да обичније не може да буде“, да „није интересантан за биографију“, јер не иде „као Хемингвеј у лов на лавове“ и не прави „боемске скандале“.
Ипак, многи доживљаји, утисци, призори из живота нашег нобеловца, који је стасавао у изузетно бурно време великих историјских промена, нашли су место у његовим моћним делима. Полазећи од те чињенице, Жанета Ђукић Перишић је исписала несвакидашње занимљиву књигу „Писац и прича“ (издавач „Академска књига“), која се према мишљењу проф. др Петра Пијановића, може сврстати у нов књижевни жанр – научни роман.
Andrić u mlađim danima
И тако се пред читаоцима нашла истовремено озбиљна научна студија и животопис књижевног генија, са низом деликатних, мање знаних или потпуно непознатих чињеница из његове биографије.
* Који су утисци и доживљаји из Андрићевог детињства и ране младости нашли место у његовим делима?
– Андрићево детињство у Босни, у Вишеграду и Сарајеву, као сума утисака, мисли, призора, догађаја, гласова, у великој мери уградило се у његово стваралаштво. Да Андрића као двогодишњака нису „на рукама“ донели у Вишеград, његово би дело изгледало друкчије. Сама ћуприја на Дрини пред којом је, како вели, „прогледао“, прича о настанку и бурној историји моста и људи чије су судбине за њега биле везане, ослоњена је на епску прошлост, трагове легенди и предања, сву ону раскошну фолклорну и повесну грађу коју је писац, одрастао у епском, десетерачком миљеу, усвојио још у детињству. Па и сам назив романа писац је преузео из народне песме „Зидање ћуприје не Дрини“: „А ти иди граду Вишеграду/па сагради на Дрини ћуприју“. Андрић је имао обичај да каже да се Босне и Сарајева не сећа, јер их никада и није заборавио, никада није престајао у њима и са њима да живи.
Као већ афирмисан писац и дипломата 1925. године примљен је у масонску ложу „Препород“ из које је избачен само након годину дана. Разлог је, кажу, једна љубавна афера? О Андрићевој љубавниј афери са Пољакињом Персидом (Сиђушком) Кершнијевић, женом Густава Крклеца, иначе Андрићевог кума, у београдској чаршији се својевремено много причало. То га је, чак, коштало искључења из масонске ложе. О томе више можете прочитати ОВДЕ.
* Вишемесечно тамновање у Сплиту и Марибору 1914-1915. оставило је дубок траг у души тада младог песника. То горко искуству провлачи се кроз његове бројне књиге.
– Сам писац често је говорио да су му хапшење и тамновање били најтрауматичнији догађаји у животу. Јер, затвор је тада за њега, како је написао, био крај живота, крај – свега. Шкљоцање с ону страну браве означило је нови смер у Андрићевом животу и стварању, обележен горким искуством сужња. Простор између зидова казнионице биће место формирања новог стваралачког гласа који ће се препознавати у његовим потоњим делима: у „Екс Понту“, венцу песама у прози са експлицитно трагичким осећањем, где песник проговара о сопственим дилемама, стањима и преиспитивањима изазваним неправедним падом иза решетака, затим и у недовршеном роману о затворској голготи Томе Галуса. „Проклета авлија“, са причом одмакнутом у прошлост, један од мисаоних темеља има управо у разматрању идеје неслободе, питања преступа и страдања, кривице и (не)достижности правде.
* Између два рата Андрић је као дипломата боравио у разним европским градовима. У то време настале су и неке од чувених приповедака.
– То су углавном приче са босанском тематиком. Андрић је у свом пртљагу, странствујући по европским метрополама, носио Босну као некакву праслику, као колективно памћење или историјски нанос догађаја и расадник идеја. И што је дуже из Босне избивао, он ју је боље видео и својим јој се делом више окретао. Из тог парадокса физичке одвојености од тла и духовне припадности и везаности за њега, издиже се моћна грађевина Андрићеве уметности којој припадају и његове приповетке од којих неке представљају права ремек-дела. Удаљен од Босне, Андрић је имао оштрију перцептивну свежину, објективније је сагледавао њену историју и темељније ју је и дубље разумео.
Када је 29. новембра 1952. папа Пије VII именовао Степинца за кардинала, Андрић је дао изјаву, која до сада није објављена, а чува се у његовом Личном фонду у САНУ.
– Тај гест је, природно, морао позледити многе ране. И раније, а нарочито у тешком времену између 1941. и 1945. године, чињени су у нашој земљи у име вере и под плаштом вере, а у интересу туђина завојевача, братоубилачки злочини. Та чињеница је и сувише добро позната и у нашој земљи и изван ње. Тим злочинима виша католичка хијерархија не само да се није одупрла, него их је добрим делом и сама спроводила или помагала. И нема тих софизама ни таквих звучних титула којима би се ти злочини могли сакрити и заташкати. Наши народи су их осудили, осуђује их цео напредни свет, а историја ће ту осуду потврдити – рекао је Андрић.
* Ратне године Андрић је провео у унутрашњој изолацији и ћутању, али и готово грозничавом писању. Како је изгледао његов рад под окупацијом?
– Као југословенски посланик у Немачкој која је објавила рат његовој земљи, Андрић не прихвата понуду немачких власти да остави групу југословенских дипломата и сам пређе у неутралну Швајцарску, па у јуну 1941. године стиже у окупирани Београд. Не желећи да на било који начин учествује у јавном животу док траје окупација, Андрић одбија да прима пензију, ризикујући главу не потписује ни недићевски Апел српском народу, одбија сарадњу са Српском књижевном задругом и сав се предаје писању, живећи у две изнајмљене, скромне собице. Покривен ћебетом, често без струје, воде и телефона, Андрић по васцели дан пише и током рата настају његови највећи романи: „Травничка хроника“ завршена је 1942, „На Дрини ћуприја“ 1943, а „Госпођица“ 1944. године. Посебно је занимљиво Андрићево сведочанство о савезничким бомбардовањима 1944. године и борбама за ослобођење Београда октобра 1944, које је оставио у свом „Ратном дневнику“.
* Са новом комунистичком влашћу велики писац је врло брзо успоставио добар однос. Пуну деценију писао је публицистичке пропагандне текстове и држао предавања о потреби ангажовања уметника, ушао је у партију, величао Тита. Како то објашњавате?
– Писац је разумео да је дошло ново доба којем се треба прилагодити. Ваљало је трајати и писати, јер он је имао још много да каже. Са својим великим књижевним угледом, Андрић је, верујем, био потребнији Партији него она њему. Као да је склопио са новом влашћу неку врсту пакта о ненападању: да би освојио простор и унутарњу аутономију стварања, он се укључио у нови, идеолошки контролисан систем културе, ангажујући се споља на јавним, друштвено корисним пословима. Али, чини ми се да њему, заправо, и није било тешко да прихвати идеју нове Југославије. Колико год да је била искључива и осветничка, нова власт је, у извесном смислу, артикулисала неке од идеала за које се Андрић као младић борио: уједињење јужних Словена у једну државу, независна, слободна и социјално одговорна земља, могла му се учинити као остварење младалачких снова.
* Једно поглавље посветили сте Андрићевом браку са Милицом Бабић. Тих десет година од 1958. до 1968. били су, како је сам рекао, најлепше доба његовог живота.
– Андрић је до своје шездесет шесте године био нежења, живео сам по изнајмљеним становима, хотелским собама. Био је то његов избор: као да се бојао да ће га жена, брак и породица до те мере заокупити, да ће у томе односу изгубити себе као уметника који се даје само својој уметности. Можда је, оженивши се женом коју је годинама чекао, коначно разумео да брак може бити и подручје нежне привржености, љубави и оданости. Али, то је дошло када су за писцем већ велика дела, најзначајнији део његовог опуса, па време које улаже у брачне односе не доживљава као уступак или удаљавање од креативног деловања.
(Новости)
