Čuvena fotografija Žorža Skrigina na kojoj majka Knežopoljka vodi decu za nas je metafora stradanja civila u ratu, ali za Branka Tepića (74) – dečaka koji viri iz nosiljke na majčinim leđima – ona je najintimnije životno svedočanstvo.
Slika žene što pogureno korača ratnom pustinjom: u nosiljci na leđima beba, za ruku vodi devojčicu. Prst stavlja na usne i pokazuje joj da bude tiha. Tragom ove fotografije, koja je nastala 1944. godine u Knežici pod Kozarom, dnevni list „Blic” je stupio u kontakt s jedinom osobom koja danas može da govori o njenoj, ali pre svega o sudbini njenih aktera.
Branko, dečak iz nosiljke, rođen je u septembru 1942. godine, odmah posle kozarske ofanzive. Njegov otac, narodni heroj Branko Tepić – po kom mu je majka Milica i dala ime – u tom trenutku već je bio mrtav: zajedno sa drugim ustanicima okupator ga je uhvatio i obesio u Bosanskoj Dubici.
Njegova majka Milica tokom rata je sa decom stalno bila u zbegu u Potkozarju. Tokom jednog od tih lutanja, naišla je na ratnog reportera Žorža Skrigina.
– Žorž ju je fotografisao triput, iz različitih uglova. Pitao je onda kuda će, a ona mu je, kako mi je rekla, odgovorila: „Da mi nije ovo dvoje – znam kuda bih, ovako ne znam šta ću” – priča Branko za „Blic”.
Rata se ne seća, ali seća se kakve je posledice ostavio.
– Odmah posle rata sam imao traumu od vojske, policije, ma od svega sam bežao, dobrih četiri-pet godina. Čim vidim nekog u uniformi, pobegnem pod obalu Une, i krijem se do mraka. Majka je to znala i puštala me, razumela. Bežao sam kao divlja zver: valjda je to taj neki nagon za opstankom – priča Branko.
Krajem rata, Milica Tepić se s decom vraća na kućno zgarište u selo Komlenac, gde su ona, Branko i sestra Dragica nastavili da žive. Ipak, četiri godine kasnije, Milica umire, a Branko i Dragica prelaze da žive kod ujaka u obližnjem selu Jošiku.
U Bosanskoj Dubici, Branko i Dragica su završili niže razrede škole. Branko se potom školuje u Petrinji, pa odlazi u jedno selo u Baniji, gde je radio kao nastavnik u školi. Tu se i oženio Miljom, vaspitačicom u vrtiću. Život ga je potom odveo u Sisak, gde je živeo sa suprugom i troje dece – sinom Predragom i blizancima Nenadom i Biljanom. Njegova sestra Dragica se udala, a umrla je 1983. godine.
Fama o Skriginovoj fotografiji i dalje je trajala, ali se susret ratnog reportera i dečaka iz nosiljke nikada nije dogodio.
– Sećam se, 1974. sam došao u Beograd na jedno okupljanje preživelih iz rata u Hotelu „Metropol“. Skrigin je najavio dolazak, pre svega kako bi se sreo sa mnom. Ipak, tokom noći je telefonirao i rekao da ne može da stigne. No, to veče je za mene ipak bilo posebno, jer sam upoznao Branka Ćopića – seća se Branko Tepić.
Susret sa Ćopićem bio je, kaže Branko, veličanstven.
– Pre nego što mi je prišao ja sam održao jedan govor o ratu, koji je njega očigledno impresionirao. Prišao je da mi čestita i onda smo razgovarali. Bio je prava ljudina: čovek iz naroda, već u godinama, ali obrazovan, svetski čovek, koji nije zazirao od razgovora sa svakim ko bi mu prišao. Skroman, a veliki čovek – svedoči Tepić.
Tokom života u Hrvatskoj, Branko je napravio i vikendicu u selu Velika Gradusa, nedaleko od Siska. Ta kućica će mu, igrom slučaja, dobro doći kada 1991. godine shvati da je đavo došao po svoje, i da je vreme da se iz Siska povuče u selo.
– Kada je 1995. opet zapucalo, pobegli smo od „Oluje“ u Bosansku Gradišku. Osam godina kasnije vratili smo se, ali u Gradusu, nikad više u Sisak: taj lepi stan od 75 kvadrata neko nam je oteo. Na kraju, ispada da mi je čitav život prošao u izbeglištvu. Ali, srećan sam: kad vidim šta imam, šta ostavljam – pre svega decu i pet unuka – a u kakvim sam vremenima živeo. Nikome nisam na teretu, živim mirno, i posle svega – osećam se kao pobednik – kaže Branko Tepić.