„И неће проћи много времена па ће и тамо ишчезнути чокањи и печење с пања, а зацариће вермути и оранжаде са сламчицом… И тада ће се избрисати и последњи траг живота старога Београда…“
Овим речима своје приповедање о овим, нарочитим окупљалиштима почиње непревазиђени Бранислав Нушић, у својим белешкама. У своје време велики писац оплакивао је престоничке кафане које су наследиле неке друге, њему модерне, за којима потом ми данас жалимо баш као што је Нушић ожалио своје.
Нушић у својим белешкама набраја да су се сви јавни послови обављали у кафани, „од састанака ради посла, ту су се чак и адвокати саветовали са клијентима, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојчиног оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје…“ Сви јавни акти, примећује Нушић, осим тестамента, завршавани су у кафани.
– Ту, скоро, читао сам један оглас у новинама – бележио је Нушић. – Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала „Нови век“, објављује да је „модерно преуређена“ и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој „концертира“ џаз-банд и изводи се дансинг.
„Нови век“, одиста нови век, јадао се даље мудри хроничар. „Боље име није могла понети ова кафана у предграђу па да обележи период прелома који наше доба прижељкује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима „Ексцелзиор“, „Палас“, „Луксор“ и „Сплендид“ сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице „Код Жмурка“, „Мецовалије“ и „Дарданела“, ми смо се, стари Београђани, зар и мирили оним што нови живот и ново доба мора са собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили, и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас провели: Бог да јој душу прости!“
Очајавања вредна била су и пишчева сећања о сеоби, „тамо на периферију, и оних класичних касапских пањева на којима се секиром черечило печено прасе и јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије у којима су се крчкале крезле и шкембићи… све, све се одселило тамо на периферију…“
Сета човека који описује Београд почетком 20. века слична је сентименту који описује суграђанин данашњице, један век касније.
– …И неће проћи много времена па ће и тамо ишчезнути чокањи и печење с пања, а зацариће вермути и оранжаде са сламчицом… И тада ће се избрисати и последњи траг живота старога Београда и ишчезнуће из памћења наших онај ведри, онај патријархални живот предратне престонице, који је, додуше, имао много примитивнога у себи, али је имао и нечега срдачнога, нечега топлога, нечега што генерације васпитава љубављу према родној груди, из којега је васпитања и поникла она велика генерација која је обилном крвљу натопила Куманово, Једрене, Брегалницу, Цер, Добро поље и Кајмакчалан, а расула своје кости широм бела света, од Далекога истока до суморног запада.
Нушић, дабоме, није ни слутио да ће данас постојати друштвене мреже, у његово доба таман су се одомаћили радио апарати, а први, експертиментални телевизијски програм у Београду био је емитован на Јесењем сајму исте, 1938. године, када се писац упокојио.
Данас са истим, његовим сентиментом, суграђани упитани за „добра, стара времена“ не помињу крезле (већина и не зна шта је то), али их сећања вуку ка нечему другом.
Сасвим основано, данашњи упосленици писане речи памте „Бермудски троугао“, који су чиниле легендарне кафане „Под липом“, „Шуматовац“ и „Грмеч“, зачудно именоване српским именима која су данас постала потпуно „демоде“. Новинарство, глумиште и људи од пера, али и којекакав другачији свет који је хтео да им буде близу, обавезно је морао да заседне у неку од ових кафана, ако би уопште хтео да се сматра Београђанином или макар неким ко тежи том статусу.
Нушићу је то била нејасна и помодна будућност. Али, као и свака друга, и његова се будућност преточила у нечју прошлост. Овог пута нашу.
Извори: Њузвик, Новости, Расен
