“Мени, Дојчилу Гајовићу, дечаку из Дучаловића, испод Овчара, много што-шта тада није било јасно. А и како би ми било јасно кад сам имао свега седамнаест година. Само сам у једно сигуран: да ми младост пролази у патњи и борбама… Нисам се разумевао ни у рат, ни у стратегију, ни у политику, нити сам знао зашто се толика немачка, аустроугарска и бугарска сила окомила на овај народ са жељом да га уништи…
Слушам савет болесног оца: „Иди само за војском. Неко ће бринути и о теби, неће те пустити да умреш од глади…“ И, ево, идем за војском; стигосмо до Призрена. Ја безмало го и бос, у неким дроњцима… Глад ме мори. Гледам купус у једној башти, али не смем да приђем. Чујем како војници шапућу да се у тој башти, поред тог купуса, може глава изгубити…
… Стигосмо у Дебар. Нас пеколико младића одемо у неку војну станицу, јавимо се начелнику; он каже да се спрема да бежи, али да не зна куда ће… Одатле, на нашу срећу, кренемо за Охрид: ту наиђемо на једну брдску батерију Дринске дивизије. Њоме командује капетан прве класе Тодор Ристић. Молимо га да нас прими под своје окриље. Он заплака. Прими нас…
Већ посрћемо од глади. Неки војници су имали новца, али ништа није имало да се купи. Остала ми је у сећању једна страшна слика. Не сећам се села у коме смо били, али знам да је био Божић. Божић – а ми изнемогли од глади… Однекуд се поред нас створи једна Циганка. Приђе да се огреје на ватрици коју смо заложили крај пута. Држећи торбу на раменима, старица испружи руке ватри. Гледа нас радознало…
Ми гледамо час у Циганку, час у њену торбу и питамо се: има ли шта у њој? Да ли је данас, на празник, на Божић, ишла по селима и напросила нешто за своју децу или унуке? Нико се не усуђује да је пита за парче хлеба. Сви около погледају у мене, као да хоће да кажу: хајде, најмлађи си, питај за парче хлеба. Мене срамота. Али, погледи су све молећивији: питај, питај… Па, да питам, али не да нам да онако, џабе, већ да платимо. И питам је. А она ће: „Немам, синко, ништа за продају…“. Потом скиде торбу с рамена, спусти је покрај ватре, отвори, а из ње као да замириса- раскош… Комадићи хлеба и понеко мање парче сира и лука… Остави само три парчета у торби, а нама даде све остало… Каже нам да је све ово у торби добила од добрих жена и да неће да нам наплати…
Командир извади неколико сребрњака, али, Боже сачувај – Циганка неће ни да чује за то. Боже, како смо је уз пут благосиљали, како смо се молили Богу за њено здравље… То што нам је она дала, ти залогаји хлеба, помогли су нам да стигнемо до Елбасана. Одатле у Тирану, па у Драч, па, ко зна зашто, поново у Елбасан… Стигосмо некако до Валоне… Ту чекамо укрцавање у лађу…
Упркос изнемоглости, брзо смо се укрцали у лађу. Запловисмо… Тако нам се учинило. Кад ујутро, стојимо на истом месту! Шта је? Кажу нам да је бура била силовита и да брод није смео да заплови… На Крф стигосмо као костури… Као сенке… Од наше младости и снаге – ништа. Неке износе из лађе, ја некако идем, бауљам, не дам се…
Преживех и Крф и Видо, нагледах се свакојаких јада и нађох се у Шумадијској дивизији, у брдској батерији првог дивизиона… Сећам се: у Солун смо дошли на Ђурђевдан, а два месеца касније били смо на положају Ветерника, више села Бахова. Био сам ордонанс у батерији. Дадоше ми и коња. Коње сам волео, сељачко сам дете, коњ је и у кући мога оца био на високој цени… Кад, једног дана, таман донели ручак – ударише гранате. Гађају нас Бугари. Први пут сам осетио мирис барута и – могућност ратничке смрти, од куршума и шрапнела, а не од глади и зиме… Био сам задовољан: ако и погинем, погинућу на положају, као ратник…
Одатле одемо у помоћ Дринској дивизији. На Кајмакчалан… Требало је да сиђемо у подножје, према селу Скочивиру. Батерија ми измакла стотинак метара, а бугарска артиљерија бије из све снаге… Осетих како ме подиже нека сила и тресну о земљу… Боже, да ли сам већ – мртав? Пипам се. Чини ми се да ми је тело читаво. Не усуђујем се да устанем и погледам око себе… Ипак, подижем се лагано, кад имам шта да видим: мој коњ сав искомадан; нога му, откинута, виси на једној грани…
Наиђе један пешадијски поручник. Гледа у мене и искомаданог коња и каже ми: „Војниче, кад си ово преживео, доживећеш сто година! Не бој се, ти у рату нећеш погинути…“
Те, 1916. године, остадох у саставу Дринске дивизије, а следеће поново са Шумадијском дивизијом на положај Катунца, најпре више села Струпиново, па после на Говедарски камен. Наредник ми био Лука Стевић, добар човек, много ме је волео… Бринуо је о мени као о сину… Каже ми да се јавим командиру на рапорт и замолим га да ми промени распоред: да будем палилац топа! Одобри ми командир, па тако остадох у одељењу наредника Стевића. С њим сам био до краја рата. После сам се у неким борбама мало истакао, па су ми дали Обилићеву медаљу за храброст. А и за ревносну службу добио сам одликовање. Својој кући сам се вратио тек 1920. године. Оца нисам затекао у животу.”
(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 2008)
Извор: Приче из Великог рата/Магацин
