Бог ником дужан не остаје је српска народна песма коју је први пут записао Вук Караџић у делу “Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845”. Припада неисторијском циклусу епских песама и као таква сведочи о “универзалној истини” која произилази из самог наслова песме.
У доба кнеза Лазара међу српском властелом истицала су се два брата Павле и Радуле Радић, који су складно живели са својим женама и сестром Јелицом. Јелицу су браћа обожавала колико и она њих. Међутим, склад међу њима нарушава снаха Павловица, Павлова жена, која је у народу запамћена и као “кучка Павловица”. Због љубоморе према својој заови Јелици, јер је она била миљеница њеног мужа, градацијски чини злодела за која оптужује управо њу – Јелицу.
Најпре прекоље Павловог омиљеног коња вранца и оптужи заову. Браћа испиташе сестрицу, ова се закуне да није и браћа јој опростише. Павловица онда уби омиљеног Павловог сокола и опет оптужи заову, сестра се браћи поново закуне да није и опет јој опростише. Кад је Павловица видела да браћа сестри ништа неће замерити, баш на дан Светог Илије (2. август) узе златни заовин нож и убије сопствено дете у колевци, а потом подмете нож заови под јастук. Након тога почеше кукати и оптуживати заову.
Браћа кад су видела нож, узеше сестру, везаше јој удове за четири коња и пустише их на четири стране света како би растргли Јелицу. Тамо где јој је пала брада настаде манастир Брадача, тамо где јој је пала рука настаде манастир Рукумија, тамо где су јој пале очи настаде духовно здање Сестрољин у коме се лече слабовиди, а тамо где јој је пало трупло настаде манастир Заова. Њене сузе и шапат су се провлачили кроз густу шуму тако да су у близини манастира и лековити извори Шопот и Сузине, а свуда где је падала Јелицина крв расло је смиље и босиље.
Данас се у Рукумији може видети фреска Свете Јелице везане за четири бела коња на левом зиду манастира.
Поука и упозорење из наслова песме “Бог ником дужан не остаје” на крају се обистињује. Павловица се тешко разболела. Боловала је девет година молећи се Богу за опрост, али јој није било спаса. На крају је признала мужу злочин, а овај узе и растрза је коњима као и сестру.
На сваком месту где јој је крв пала расло је трње и копривље, а тамо где јој је трупло пало настаде Заовачко језеро. А на сваког Светог Илију, каже српска легенда, језером пливају сенке сокола, коња и колевке.
Павле и Радуле окајаше грехе код нашег кнеза Лазара, који је наложио да се подигне црква Заова. Заузврат, они пођоше с њим на Косово где су и пронашли свој коначан мир, и тако се сјединише са њиховом вољеном сестрицом поново.
