U Egiptu, u kojem je u drevnom hrišćanstvu bilo je dosta velikih manastira, jedan monah družio se sa neukim prostodušnim seljakom, kakvih je bilo mnogo u zemlji. Seljak jednom prilikom reče monahu:
– I ja poštujem Boga, koji je stvorio ovaj svet! Svako veče sipam kozije mleko u čanak i ostavim ga ispod palme, a Bog noću dođe i popije ga. Mnogo mu se sviđa moje mlekce! Nikad se nije desilo da u čanku ostane i kap mleka.
Kada je čuo te reči, monah nije mogao da se ne nasmeje. On dobrodušno i jednostavnim rečima objasni svom prijatelju da Bogu nije potrebno kozije mleko.
Pošto se seljak tvrdoglavo držao svoje priče, monah predloži da sledeće noći krišom prate šta se događa pošto čanak sa mlekom ostave pod palmom.
Rečeno – učinjeno! Te iste noći su se monah i seljak pritajili malo dalje i po mesečini uskoro videli kako se čanku prikrala jedna lisica i polokala mleko do poslednje kapi.
Seljaka kao grom da je udario kad je to video.
– Da – skrušeno priznade on – sad vidim da to nije bio Bog!
Monah je pokušao da uteši seljaka pa mu stade objašnjavati, kako je Bog zapravo Duh, kako je On potpuno drugačiji od našega sveta, da Njega ljudi spoznaju na naročit način… Ali seljak je samo stajao pred njim oborene glave, a zatim je zaplakao i pošao u svoju kolibu.
Tada se i monah zaputio u svoju keliju. Ali kad joj se približio, ispred vrata ugleda Anđela koji mu je preprečio put. Bio je istinski zaprepašćen pa je u strahu pao na kolena. Tada mu Anđeo reče:
– Taj prostodušni čovek nije ni učen, ni mudar, ni načitan da bi Boga poštovao na drugačiji način. Činio je to onako kako je najbolje umeo, a ti si mu svojom mudrošću i načitanošću oduzeo tu mogućnost. Možda misliš da si ispravno postupio? Eh, mudrače, jedno ipak ne znaš. Videći koliko je iskreno srce tog seljaka, Bog je svake noći slao lisicu da ode do palme da bi ga na taj način utešio i primio njegovu žrtvu.
