Тајна скривена готово пола века на дну језера Газиводе, које је настало 1977, коначно је „испливала“ на површину! Међународни тим подводних археолога и научника, после вишемесечне припреме и претраге, испод површине овог језера на северу Косова и Метохије пронашао је непроцењиво културно и историјско благо!
Остаци двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, кула звонара из 13. века, две средњовековне цркве, девет римских некропола, део су открића које сведочи о животу чувене српске династије, али и другим раздобљима историје овог тла.
Истраживање дна спорног вештачког језера, које је последњих дана и тема Бриселског споразума, само је део пројекта који је покренут и траје искључиво захваљујући ентузијазму Београђанина Душана Јововића и његовог тима. Овај доктор дигиталне уметности, заљубљеник је у нашу средњовековну културу и уметност, али и своју земљу уопште. Само зато и, како каже, из револта и бунта – јер наше највредније, тако помирљиво, незаинтересовано, препуштамо забораву и незнању – одлучио је да истражи и као врхунац сними документарни филм о свим новим открићима – „Газиводе, путеви Јелене Анжујске“.
Сведочанство о томе како је живела и владала једина српска владарка проглашена светицом, садржаће делове играног и документарног филма. Расветлиће зашто је мајка Светог краља Милутина, прабака Душана Силног, и после осам векова и даље интригантна, и зашто је била испред времена, не само свог, већ и нашег. Као посебна сензација пројекта је могућност да су истраживачи открили место на које су пренете мошти Јелене Анжујске, за којима се деценијама трага. Трејлер за филм који се последњих дана врти на „Јутјубу“ само голица машту, али и уверава да је у питању пројекат високог квалитета, врхунске продукције и са озбиљном стручном подршком.
– И тужан сам и бесан кад помислим да је таква лепота, такво сведочанство истинске славе Србије, пре свега свесно потпопљено, а затим и деценијама касније заборављено – прича др Јововић. – Истраживање Газивода највеће је подводно истраживање у Србији, а прво велико на просторима Космета уоште, од када су шездесетих година прошлог века југословенске власти одлучиле да потопе 14 српских насеља, школе, цркве, архолошка налазишта…
Вода која је тада „прогутала“ трагове старе осам векова на простору Зубиног Потока, пуштена је за потребе електране „Обилић Б“ и водоснабдевање тог дела Космета. Језеро је дуго 22 километра и дубоко 107 метара.
– Све је урађено врло брзо, без студиозног и озбиљног испитивања, пописа, упркос апелима тадашње стручне јавности, о чему сведоче натписи из медија. Успео сам уз помоћ пријатеља после дуже потраге да дођем до разбацане и штуре документације, да откријем да је српско становништво, после потапања, расељено – не у друге делове Косова и Метохије, већ у Крагујевац и Краљево. Све то указује да је, осим за потребе снабдевања водом и струјом, пројекат рађен и под притиском албанских интереса. А што је погубно, без темељног пописа изузетно вредних објеката.
Осим наших стручњака, истраживања која су на Космету рађена током ледених јануарских дана не би успела без помоћи подводних археолога из Русије.
– Неизмерно сам захвалан ентузијастима који деле нашу страст према таквим открићима, значајним не само за Србију, јер спадају у трагове светске културне баштине – каже Душан. – Њих око 40 дошло је комбијима из Санкт Петербурга са опремом вредном два и по милиона евра. Само чињеница да су на „минус 100“, када је најбоља видиљовост под водом, данима ронили, говори о снази и важности овог подухвата. Њихова лица, када су израњали, радосна и пренеражена од онога што су видели, недвосмислено сведоче о вредности ових открића.
Иако је млади уметник успео да анимира домаће и стране научнике, да потроши сопствену уштеђевину да би иза себе оставио нешто вредније од новца, пројекат неће моћи да буде настављен без подршке државе.
Остаци школе за даме
Међу подводним открићима су и остаци школе за даме, вероватно прве српске просветитељке Јелена Анжујске, као и делови дворца у потопљеном селу Брњаци, одакле је управљала тероторијом ондашње Зете, Требиња, Плавом, Поибарјем… – објашњава Јововић.
– У школу коју је основала уписивала је сиромашне девојке, учила их писму, музици, везу, писмености, а затим их удавала за српску властелу. Верује се да је кроз ту школу прошла и царица Милица. Историја сведочи да краљ Милутин вероватно не би био то што јесте да није имао тако образовану, мудру и далековиду мајку.
Екипа
Носиоци пројекта који већ месецима покушавају да исправе неправду над историјом, осим др Јововића су историчар др Катарина Митровић, директор Музеја СПЦ др Владимир Радовановић, српски ронилачки тим предвођен Божаном Остојић, али и теолози, археолози, биофизички антрополози. Укључени су и Ивана Грујић, директорка Музеја Херцеговине из Требиња, научници из Аустрије, Немачке и Руско друштво за подводна истраживања, а велики допринос дали су и потомци расељених Срба из Ибарског Колашина, екипа младих са Космета „Екстра дружина“ и сестринство манастира Градац, задужбине Јелене Анжујске.
Аутор: Б. Царановић
Извор: Новости
