Mika Antić rođen je 14. marta 1932. godine, a umro 24. juna 1986. godine. Bio je srpski pisac, novinar i filmski radnik.. Ovaj izuzetni pesnik i liričar ostaće upamćen po tome što je objavio više od 30 knjiga, a radio je i na filmovima Sveti pesak, Doručak sa đavolom. Poznate su i njegove zbirke pesama: Ispričano za proleće, Plavo nebo, Riždestvo tvoje, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Garavi sokak, a možda su široj publici najpoznatije ostale njegove pesme za decu: Plavi čuperak, Poslednja bajka, Nasmejani svetm šašava knjiga, Prva ljubav, Svašta umem.
Zanimljiva je anegdota o prvoj pesmi koju je Mika Antić “napisao”:
“Nikada u životu nisam napisao prvu pesmi, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori”
Pesnik se ženio tri puta. A ovako je govorio o braku i muzici:
“Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma… Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom. ”
Mika Antić živeo je pravim boemskim životom. Vreme je najradije provodio u kafani, a česta alkoholisanja i cigarete oslabile su njegovo zdravlje. Umro je 24. juna 1986. godine.
Poslednje pismo je napisao komšinici Dudi:
“Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor”.
