Веровали или не, на месту данашње Скупштине у Београду некада се налазила Батал џамија, најлепша и највећа грађевина у Србији, како су је описивали путописци тог доба.
Батал џамију изградио је имућни београдски назор Ејнехан-бег 1585. године и назвао је својим именом под којим је била позната све до 1789. године.
Локација је пажљиво изабрана на периферији као, како ће каснији ратови показати, стратешком месту за очување града. Ово потврђује и један аустријски извештај с краја 18. века у коме се прецизно наводи да је џамија “1000 корака далеко од оног градског бедема који је опасивао варош”.
Својим изгледом Батал џамија је мамила уздахе. Била је изграђена од тесаног камена пешчара који је временом добио црвенкасто-сиву боју. Била је висине 18 метара, док су бочни зидови имали 15 метара. Унутрашњост је осветљавало 20 прозора који су се завршавали зашиљеним луковима.
Улазна врата била су постављена на северној страни, док је минарет изграђен на пиједасталу који је имао осам страна. Изнутра, зидови су били богате декорације, а нише испод свода имале су украс у облику сталактита. Изнад михраба, истицали су се повијени декоративни лукови, израђени од наизменично нанизаних камених блокова, тамних и светлих.
Поред џамије налазило се гробље на коме су сахрањивани виђенији Турци. Са њеног минарета мујезин је позивао вернике на молитву, а сам објекат представљао је главну турску богомољу од 11 џамија у Београду.
На почетку, Турци су, са леве стране џамије, изградили шупе салане (кланице) у којима су секли овнове, драли кожу и топили лој. То је учињено јер се џамија налазила на периферији града тако да становништву нису сметали тешки мириси.
У бројним превратима, ова богомоља је рушена и обнављана у више наврата. Тек 1766. је први пут поправљена, а већ 1789. године је тешко оштећена. Тада је и зарадила свој назив Батал џамија – што на турском значи запуштена.
Први пут Батал џамија била је оштећена у нападу Аустријанаца на Београд 1717. под вођством Еугена Савојског. Током друге аустријске окупације Београда (1717.—1739.) била је претворена у складиште униформи регименте принца Александра Виртембершког.
Међутим, након што су Турци потукли аустријску војску код Гроцке 1739. године и вратили се у Београд, започели су са обновом здања. Радови су завршени тек 1766. године, а у ову сврху потрошено је 7.000 гроша.
Свој сјај џамија није дуго задржала.
У борбама за Београд, 1789. године, поново је оштећена. Турци су је користили за одбрану, а главнокомандујући аустријских трупа, маршал Лаудон, је према њеном минарету усмеравао и одређивао правце напада на град. Аустријанци су тада по трећи пут од Турака преузели Београд, али су се у њему задржали само две године.
Зла коб Батал џамије још није била завршена. Током борби за ослобођење Београда у Првом српском устанку 1806. године, Турци су из ње пружали снажан отпор устаницима ушанченим на подручју Ташмајдана. У овим борбама џамија је катастрофално оштећена када су је Карађорђеви артиљерци погодили из трешњевог топа и располутили минарет.
У време Другог српског устанка, устаници су у џамији поставили стражу и одатле контролисали дунавску страну Београда и Видин капију.
Залудна цариградска молба
Београдски везир, Јусуф-паша, по окончању борби, имао је намеру да поправи Батал-џамију, о чему је обавестио кнеза Милоша, 20. јуна 1836. године. Тада му је писао да је „… инжењер Етхем-беј, видео је како стока улази у ову џамију, због чега су јој зазидана врата…“.
Узалуд је паша објашњавао да му је послато 50.000 гроша, два златна полумесеца алема и феман којим му се наређује да оправи Батал џамију, да ”…наш Цар… има велику жељу за поправљањем задужбина” и истицао да би “поправку требало извршити како би низами, који ће вежбати на Врачару, могли кад дође време и намаз да клањају у џамији”.
Кнез Милош беше тврда срца. Одбио је реновирање џамије уз објашњење да је тај део у српским рукама и у близини палилулске цркве. Узалуд су биле и ургенције из Цариграда. Кнез је сматрао да поправак Батал џамије значи ширење турске власти ван граница београдске вароши, што хатишерифом, којим је речено да је сва земља ван вароши у српским рукама, није било дозвољено.
Милош је чак наредио да се земљиште прекопа и преоре, а “да се око Батал џамије више пандура нађу”. Да би био сигуран да се турска војска неће вратити, Милош је наредио да се спали Савамала, а непослушни Савамалци населе око Батал-џамије, а ту је била постављена и сточна пијаца.
Срушена за шаку дуката
Кад је Карађорђе освојио Београд, шерефе и врх минарета били су већ срушени, али је централни део џамије још пркосио зубу времена. Тадашњи управник Библиотеке Јанко Шафарик је имао идеју да се Батал-џамија претвори у Српски народни музеј, а кнез Михаило заговарао је њену поправку и смештање Државне архиве у њу.
К.Н. Христић записује: ”Унутрашњост џамије била је сметлиште, за читаву околину, пуно свакојаке нечисти. Главни јој је улаз био са северне стране према вароши, али су јој сви прозори унаоколо били разваљени, готово до земље, те је изгледала као да стоји на сводовима. Врх у минарета био је подрубљен… По дупљама на џамији легли су се, на хиљаде, врапци и чавке, а увече су је облетала читава јата слепих мишева. Кров, годинама засипан земљом и прашином, био је покривен трњем и травуљином. Чак је из оних пукотина никао један мали дуд црнога рода, око кога су врапци џавељали, да вам чак доле уши заглушну”.
На крају, убрзо након одласка Турака Османлија 1867. године, стара Батал џамија је 1869. (или 1878) године, по наређењу намесника Блазнавца, сравњена са земљом. Рушење су обавили Цинцари за 230 дуката које је исплатио кафеџија Панђало.
То је био крај београдске Аја Софије.
Извор: 011 Инфо
