Веровали или не, после Другог светског рата једно Бачко село постало је Грчка држава!
После левичарског устанка 1944. године у Атини, који је био увод у грађански рат, грчки партизани, незадовољни споразумом о прекиду сукоба са монархистима, прешли су северну границу и уточиште нашли у ФНРЈ, од чијих су власти у Буљкесу, данашњем Бачком Маглићу, добили најширу аутономију.
– У лето 1945. године у напуштено швапско село Булкес доселила су се 1.454 припадника ЕЛАС. Првобитно замишљен као сабирни логор за борце грађанског рата, Булкес је претворен у чисто грчко насеље, у којем су 1946. године било 4.023 становника, од чега 161 жена и тридесеторо деце. За четири године кроз домицил грчких комуниста у Булкесу прошло је 27.000 бораца, 5.000 рањеника и 22.000 евакуисане деце – изнела је у студији о родном селу својих предака, подунавских Шваба, просветна саветница Силвија Динер Гол из Немачке.
Оснивање грчке колоније у Војводини нова југословенска власт одобрила је на захтев Комунистичке партије Грчке. Идеја је била да комуна у Буљкесу буде економски самодовољна.
– Осим у пољопривреди, њеним становницима пружена је могућност да привређују у радионицама за своје потребе, а преосталу робу понуде југословенском тржишту. Радиле су кројачка, обућарска, бријачка, коларска и машинбраварска радионица и зидарска бригада. Село је имало и индустријски погон за прераду кудеље – навео је историчар др Милан Ристовић, аутор књиге “Експеримент Буљкес – грчка утопија у Југославији 1945-1949”.
Грци у Буљкесу користили су сопствени новац, а три пута недељно излазиле су новине “Глас Буљкеса”, штампао се и партијски гласник, дечји месечник, уџбеници и књиге преведени са руског и српског.
У селу су постојале и основна школа и нижа гимназија.
У војној академији обучавани су официри за јединице Демократске армије Грчке. Комуна је имала и књижару, позориште, биоскоп, болницу и дом за децу без родитеља. Из Буљкеса је 300 добровољаца учествовало у радној акцији Шамац – Сарајево.
Заједницом је руководио одбор од девет чланова на челу са Михалисом Пектасидисом. Село је имало и своју полицију (ИКА), која је одржавала ред и мир. Сеоски режим био је изузетно строг, па се напуштање села сматрало дезертерством и сурово је кажњавано.
Ко зна колико би грчка комуна у Буљкесу трајала да Тито 1948. није рекао историјско “не” Стаљину. Грчка комунистичка партија подржала је Резолуцију Информбироа, а Пектасидис, који се томе супротставио, нестао је без трага. Сукоб између стаљиниста и титоиста однео је још неколико жртава. Руководство Буљкеса поднело је у августу 1949. захтев Влади Југославије за пресељење становника комуне у Чехословачку, одакле су се расули и у друге земље источног блока.
Око 800 житеља у Буљкесу били су Славомакедонци, који су подржавали југословенске комунисте. Они су за време конфликта били пребачени у Гаково и Крушевље код Сомбора, а касније у Македонију. У Бачком Маглићу остале су само три грчке породице – Скутелис, Јосифидис и Константинидис. Последња становница буљкеске комуне, Тасула Јосифидис, умрла је у Бачком Маглићу 2015. Грци из распуштене колоније у Бачкој и њихови потомци основали су у Будимпешти Антифашистичку организацију “Буљкес”, чије су делегације посетиле Бачки Маглић 2008. и 2012. године.
Пред само напуштање села Грци су попалили све матичне књиге рођених, венчаних и умрлих како би избрисали идентитет, јер су у Буљкес сви дошли под лажним именима.
Интересантно је да је ово село до краја Другог светског рата три пута шроменило етничку структуру. У њему су, пре Грка, били Немци и то од 1786. године. Од октобра 1949. године село је названо Маглић, а у њега је стигло највише досељеника из Босне и Херцеговине и Црне Горе.
