Најбољи тренутак да неко стигне у Бач, административно срце истоимене општине Јужно-бачког округа, јесте лепи сунчан сумрак или неко свитање. Тад путник не зна да ли је залутао у бајку сплетом срећних прилика јер му се пред очима меша златна боја пешчаних дина заосталих за Панонским морем, златасто- румена што допире од Тврђаве, са пурпуром неба чију ширину мало који град достиже.
С пролећа све се овде зазелени од набујалог растиња, зими снег покрије оштре обрисе грађевине, док јесен донесе загонетну измаглицу киша. Међутим, у свакој сезони једно остаје непромењено – Бач је прича о човеку и тлу, као извору хране, захваљујући оближњем Дунаву и његовој плаховитој и пловној притоци Мостонги. То је прича о комаду војвођанске земље где су се развијали копнени путеви комуникације још од праисторије, док споменици попут Тврђаве Бач и Фрањевачког самостана служе да путника, али и локалног становника подсете на све што се од тада дешавало.
„Овде су настале прве седалачке културе у Европи, пружајући се ка данашњим Оџацима и Каравукову на северу, и Младенова и Карађорђева на југу”, објашњава др Славица Вујовић, конзерваторка и начелница Архитектонског сектора Покрајинског завода за заштиту споменика културе „Петроварадин”. Ова територија се данас, захваљујући свеобухватним истраживањима посматра као културни предео Бача са окружењем. Налази се на прелиминарној Унесковој листи Светске културне и природне баштине, а шири простор – Бачко подунавље – Унеско је већ уврстио у програм „Човек и биосфера” .
До тог значајног погледа са стране на вредности Бача не би дошло, да данашњи становници нису одржали континуитет у љубави према свом месту. На основу тога, Покрајински завод је покренуо међународни интердисциплинарни пројекат „Векови Бача”, финансиран добрим делом од Европске уније, која га је 2018. оценила „чистом десетком” због приступа очувању наслеђа, обнове Тврђаве Бач, али и посвећености развоју традиционалног начина живота на равничарском и мочварном терену леве обале Дунава, где културни диверзитет сведочи прожимање култура у континуитету дуже од осам миленијума.
У склопу тог пројекта, отворен је едукативни центар и две музејске поставке, где се може сазнати и да су прастановници Бача искористили предности плавног алувијалног терена за зачетак европске пољопривреде. Праисторијске заједнице су на том простору сејале претече данашњег жита, не запостављајући риболов, лов и сточарство, чиме се становништво бави и сада, користећи све погодности и гена и терена.
Исти ти географски услови допринели су да Бач са окружењем постане део Паноније Секунде у време цара Јустинијана Првог, императора Источног Римског царства са претензијама освајања Запада и Африке. Плодна равница била је предмет освајачке пожуде и Монгола, иако је ово ратничко племе више занимало пљачкање и пустошење краљевског града, што је Бач био за време владавине угарске династије Арпадовића, или Арпада, а све до те кобне 1241. године.
Променљивом ратничком срећом, области су се поново докопали Угари, па Роберт Анжујски, први мађарски краљ из лозе Анжујаца, коме су тепали Мудри, подиже Тврђаву између 1338. и 1342. године. А она се дозиђује у потоњим вековима, у ритму претходних разарања.
„Основни материјал за изградњу утврђења била је опека, али су коришћени теракота и камен за израду довратака, допрозорника, конзоле и других украсних елемената”, у помоћ око разумевања шире слике опет прискаче Вујовићева. Веома редак у Војводини, камен је допреман и уграђиван да би се истакла финансијска моћ градитеља и тежња за важећим уметничким дометима, како она објашњава.
Од тог времена Дунав се мало скрасио у свом кориту углавном због вишевековног труда на регулацији вода и одбрамбених насипа, али је у доба настанка Тврђаве Бач, она била опасана водом са свих страна. Тврђави се прилазило покретним мостовима, па се фортификација зове још и Воденим градом по древној, а још увек актуелној класификацији.
Мохачка битка, вођена 1526. године између угарске војске на челу са Лајошем Другим, и Турске, под вођством Сулејмана Величанственог, била је пресудна да Бач постане део Отоманске империје. Из турског периода потичу и описи бачке Тврђаве у путописима чувеног хроничара 17. века, Евлије Челебије, када Бач постаје део сегединског санџака. Међутим, буна Френца ИИ Ракоција, завереника против Хазбурговаца, негде између 1702. и 1704. године дошла је буквално Тврђави главе, јер је тада лишена кровова. Од минирања су пострадали и Донжон кула и друге куле и палате, као и спољне зидине. Тако Тврђава губи своју функцију, а бива неодбрањена и од локалног народа који је почео да развлачи камен и опеку, и од њих гради свакодневне објекте, што је судбина свих напуштених утврђења.
„Руинирање је трајало све до стицања статуса споменика културе који Тврђава добија непосредно после Другог светског рата”, Вујовић истиче. Али, невоље Тврђаве престају тек почетком 60-их година прошлог века, када крећу и прва археолошка ископавања, а затим и обнова. У овом замаху, она добија завршну, пету етажу и кров, али су то и даље били само остаци средњевековне целине. Тек интезивирањем радова кроз пројекат „Векови Бача” дефинисан је конаначни облик комплекса, а тврђави дата нова, одржива намена, да подучава путнике о прохујалим временима и да као едукаторе и водиче упосли људе из локалне заједнице.
Али, „Векови Бача” не би били тако високо оцењени од Европске уније, да овим пројектом нису укључени и манастир Бођани и Фрањевачки самостан, јер тек сви заједно сведоче о сложености историје. И појединачни сегменти су комплексни, па Фрањевачки самостан обједињује цркву посвећену Узнесењу Пресвете Богородице и конаке, наткривене заједничким кровом клаустаром, чија изградња почиње још почетком 13. века, и који трпи исте недаће као и Тврђава.
Стога чува трагове позне романике и ране готике, али и исламске уметности, јер је век и по био џамија, о чему говори сачувана михрабска ниша у јужном зиду. Фрањевачком манастиру раскош барока даје финални печат, док је овај део древног Бача имао посебну улогу у формирању његове до данас очуване урбане матрице.
„Значајан допринос бољем познавању архитектуре и живота ове целине дала су истраживања која су уследила након открића остатака фреске Распећа Христовог са Богородицом 2011. године, на јужном контрафору цркве, који је био уграђен у зид звоника”, додаје Вујовић. На каменој сокли тог подупирача зида пронађена су сведочанства о страдању и обновама храма, који су сада видљиви захваљујући презентацији места налаза фреске, али обимнија истраживања комплекса тек предстоје.
И манастир Бођани говори о вековном труду да се плодно тло духовно издигне и делимично потпада под легенду о извесном трговцу Богдану из Далмације. Изненада ослепевши, Богдан је наводно стао крај извора у близини данашњег храма, и заветовао се Богородици да ће подићи цркву, ако му на свој волшебни начин врати вид, што се и догодило по легенди.
Манастир је страдао у османским освајањима, али и поплавама, да би по- стојећа црква, као четврта у низу била сазидана 1722. године. Данас га настањују монаси, спремни да путнику све појасне, уколико им је ово део задужења, овде званим послушањем.
У сличној врсти обавезе данас живи цела заједница, једино што је одговорна сво- јој историји. „Кроз упоран рад на истраживању, конзервацији и увођењу нових садржаја доприноси се увећању вредности овог места и споменика културе од изузетног значаја, где се сада нуди могућност учења, стицања нових искустава, истраживања, сусретања, размене мишљења и креативности”, каже Славица Вујовић.
Као екстра бенефит, побољшана је културна и туристичка понуда Бача, као основ за квалитетнији живот заједнице, али и ширег јединственог простора културног предела и резервата биосфере Бачко Подунавље. Подразумева се да из свега профитира и путник намерник.
Стога, кад поново дође у Бач у неки лепи сутон или праскозорје, Тврђава више за њега неће бити само лепотица од румене опеке, што се купа у пурпуру неба и златним нијансама песка. Путник ће знати коме треба да се захвали за континуитет живота од осам векова. И поклониће се сећању на једину бачку реку Мостонгу, која упорно чека да се врати у меандар око тврђаве, да би се поново у њој огледала. Иако је већи део Мостонге данас каналисан, онај део тока од Бача до припајања са Дунавом упорно наноси плодни муљ уз речне обале, истовремено сведочећи о лепоти дугог трајања и борби човека са недаћама.
Мостонга је каналисана, али и оно што је остало сведочи о њеном историјском значају. На њеним обалама има мноштво археолошких локалитета, а пронађени су код Шећеране остаци два згрчена скелета, која припадају првим заједницама седелачких култура из раног неолита.
Аутор: Драгана Николетић
Туристичка организација Србије и часопис Национална географија
