Sigurno je svako od nas bio prisutan kada su se pričale i prepričavale priče o nekom zakopanom blagu, bilo u našem kraju ili krajevima koji su u davninama bili više prometni za vreme ratova, ustanaka i opsedanja.
Legende o zlatu, skrivenom, tajanstvenom, začaranom blagu spadaju u
red najraširenijih mitskih priča u severoistočnoj Srbiji. Njihova
prisutnost i rasprostranjenost na ovim prostorima ima osnovu u prirodnim,socijalnim i istorijskim okolnostima: postojanje bogate zlatonosne žice i njena eksploatacija u ovom delu Srbije, materijalni tragovi koji svedoče o prisustvu starih civilizacija ali i konstantna i večita ljudska želja za materijalnim bogatstvom.
One, dakle, postoje od davnina, a uglavnom imaju za pozadinu neki istorijski događaj ili ličnost, uz obilje čudesnog, mitskog, fantastičnog.
Potraga za zlatom u pećinama, temeljima crkava i starim „zavetnim“ deblima, kažu, traje još od oslobođenja od Turaka i nimalo ne jenjava.
Najpoznatije je blago popa Martina
Postoji nekoliko verzija legende o popu koji je, nakon što su mu Turci pobili porodicu, napravio hajdučku družinu da bi im se osvetio. Otimao je blago, deo davao sirotinji, a deo krio u jamu koju, po predanju, čuva smuk i ubija svakog ko u nju uđe. Neki kažu da je reč o veoma dobro osmišljenom mehanizmu koji okida princip poluge, a ima i onih koji veruju da je reč o nekoj vrsti elektriciteta. Činjenica je da niko iz te pećine nije živ izašao da bi o tome pričao, a objašnjenja za to su različita – od toga da blago čuva veliki smuk do toga da je zlato premazano voskom koji stvara veliki statički napon koji kod kontakta ubija.
Kao i gotovo svako u okolini Pirota, već dugo sluša priče o onima koji su kovčege pune blaga pronašli. One govore da je neke pronalazače, zbog prokletstva, zadesila zla sudbina, da se drugima izgubio i trag i glas, dok se za neke tvrdi da su izgradili desetine kuća i da uživaju u bogatsvu, a ništa ne moraju da rade. U pirotskoj okolini gotovo svaka osoba poznaje bar jednog tragača, međutim, “lovce na blago” je teško ubediti da o tome govore za javnost.
Potraga za zakopanim blagom nimalo nije bezazlen posao. Kruže priče da su kod Smukove rupe mnogi platili glavom, ali da se o tome javno ne govori. Ima magaza u koje tragači za zakopanim blagom ne bi ušli ni za živu glavu. Kažu, mnoge su pare proklete i onome ko ih pronadje donesu samo nesreću…
U Niškom kraju, na brdu Gradište, ljudi već vekovima pokušavaju da pronadju staru podzemnu vizantijsku crkvu ispunjenu blagom (zlato, krune, dijamanti…), ali još niko uspeo do sada da je pronadje.
Svi znaju tačnu lokaciju, ali je prava misterija tačno mesto gde se podzemna crkva nalazi, gde tačno treba kopati. Teorija o podzemnoj crkvi punoj blaga je veoma popularna i poznata širom Balkanskog poluostrva. Vodeće dnevne novine u Srbiji (Blic, Politika, Večernje Novosti…) svojevremeno su naširoko pisale o najvećoj potrazi za zakopanim blagom na Balkanu u XX veku, o pokušaju iz 1993. godine da se pronadje podzemna crkva puna blaga na brdu Gradište.
Navodno, celu akciju je vodio izvesni Salvatore, čovek sa Sicilije, a u celu priču se umešala i država, uključujući i vojsku i policiju, gde su korišćena eksplozivna sredstva, pa čak i mehanizacija, a priča se da je, na mestu gde se kopalo, bio viđen i Željko Ražnatović Arkan. Rezultat potrage je ostao tajna do dandanas.
Navodno, u Srbiji postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape gde se ova crkva sa blagom nalazi, ipak, niko još do sada nije uspeo da je pronadje, ili da odgonetne misteriju o zakopanom vizantijskom blagu.
Bilo kako bilo, legende o zakopanom blagu su postojale, postoje i postojaće, medjutim, u svemu tome, najveću štetu trpe objekti od istorijske važnosti, jer, u gramzivoj potrazi za zakopanim blagom, kopači zlata nemilosrdno nanose oštećenja na njima.
