O Gospode, oprosti nam jer, zbilja, ne znamo šta radimo! Omladina! Ko? Ko je vodi? Ostaviše Tebe, jedini smisao svih svetova, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večni Život, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večnu Pravdu, i tvoji potomci pođoše, za kim? Za ljudima bez Boga! Šta vam daje ta kultura i civilizacija? Šta, osim laži? Šta vam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni? Pogledajte duše svoje.
Gde su vam duše? A duša je važnija od svega. To je večno u tebi, čoveče. To je ono što ne umire. To je ono što grob ne može da uhvati. I ti dušom svojoj možeš iz ovoga sveta u onaj svet. Šta ćeš raditi u momentu smrti?
Kakva tmina! Kakva pomrčina! Gde su Srbi? Mnogo je bivših Srba, a pravih Srba, avaj, kako malo!
Omladina! Ko? Ko je vodi? Nema Svetoga Save na Univerzitetu, nema duha njegovog, nema Hrista njegovog. A koga ima, ako Hrista Boga nema, ako Svetog Save nema? Krst i na njemu raspet Sveti Sava, i bruji njegov tužan i setan glas, njegov glas koji se čuje od zemlje do neba: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Ostaviše Tebe, jedini smisao svih svetova, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večni Život, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večnu Istinu, ostaviše Tebe koji nam daješ večnu Pravdu, i tvoji potomci pođoše, za kim? Za ljudima bez Boga!
A šta čovek može učiniti bez Boga u ovome svetu? Možeš li, travo, da porasteš bez Boga? Možeš li pšenicu svoju, kukuruz svoj, da odneguješ bez Boga? Možeš li tele da odgajiš bez Boga? Može li vrabac nad kućom da prhne bez Boga? Može li sunce da se nosi nad zemljom bez Boga? Mogu li nebesa i zvezde da stoje nad zemljom nesrećnom bez Boga? A eto, poludeo je evropski čovek, poludela evropska nauka, poludeli evropski mudraci, hoće svet da urede bez Boga. I eto, uredili ga! Vidimo kako uređuju. Krv, ratovi, nesreće, bune, pobune. Nigde mira, nigde spokojstva, sve trči, za kim, za čim? – za, avaj, propadljivim samouživanjima, strastima i slastima ovoga sveta.
O Gospode, oprosti nam jer, zbilja, ne znamo šta radimo!
Na krstu raspet Sveti Sava, tužan i setan. Monaštvo mu je dalo sve, monaštvo ga je učinilo Svetiteljem, monaštvo ga je učinilo Prosvetiteljem. Sveta Gora i sveti monasi vaspitali su Svetoga Savu i dali mu sva bogatstva neba. Dali mu Večnu Istinu, Večnu Pravdu, dali mu Večni Život, i on ga dao srpskome rodu. Dao i Večnu Istinu, i Večnu Pravdu, dao Istinskog Boga i Gospoda Hrista.
Tamo po srpskim šumama, po dolinama, gudurama, srpski manastiri. Zidali ih sveti carevi i kraljevi, zidali ih sveti Srbi, ostavili nama, a manastiri skoro opusteli. Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, za kulturom, za modom. Žene trče za pariskom modom, i po varoši i po selima. Mladići, omladina, Srbi zreli, roditelji, činovnici, službenici, sve to se dalo na uživanje.
A Srbi sada napuštaju taj svetosavski put, napustili monaški put. Prazni manastiri srpski, po jedan ili dva monaha? A vi šaljete decu svoju po školama, po univerzitetima. Dobro je i to ponekad. Ali, pomisli na dušu svoju i na dušu njihovu. Ko će čuvati dušu Srpskoga naroda? Svima do uživanja i uživanja stalo. A put manastirski, put Svetoga Save kroz Večnu Istinu vodi u Život Večni. Srbi, na šta ste sveli svoju istoriju i sebe? Tako, ostavivši taj svetosavski put, put manastirski, put monaški, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O leševi srpski!
Šta vam daje ta kultura i civilizacija? Šta, osim laži? Šta, osim lažnog zadovoljstva? Šta, osim lažnih uživanja? Šta vam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni? Pogledajte duše svoje. Gde su vam duše? A duša je važnija od svega; ne od tvoga imanja samo, od tvoje stoke, ne samo od tvoje dece, nego, nego, o, duša je važnija od svih svetova. To je večno u tebi, čoveče. To je ono što ne umire. To je ono što grob ne može da uhvati. I ti dušom svojoj možeš iz ovoga sveta u onaj svet. Šta ćeš raditi u momentu smrti?
Ti si čovek, ti si Srbin, ti si čuo za Gospoda Hrista! Šta se zbiva sa srpskim čovekom danas? Sve što je Božije, manje-više, opustelo je u Srpskoj zemlji. Opusteli manastiri i pred svakim manastirom, skoro, raspet Sveti Sava. I on tužan i jadan gledajući svoje potomke, svoju nesrećnu pastvu, kako propada u gresima, strastima i slastima i u lažnim kulturama i civilizacijama, jauče sa krsta: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Danas sva Nebesa, Sveti Apostoli, Sveti Proroci, Mučenici, Ispovednici slave Svetoga Savu. Danas sam Gospod grli Svetoga Savu, najvećeg i najsvetijeg Srbina, najljupkije i najmilije srpsko dete Rastka! A on kleči i plače. Plače nad nesrećnim srpskim rodom, plače nad zemaljskom Srbijom. Sva Nebeska Srbija slavi Svetitelja Savu, a vi nesrećni Srbi sve ste njegovo zaboravili na zemlji.
Izvor: crkvaub.rs, Rasen
