Dečaka su vršnjaci maltretirali van školskog dvorišta i sve to snimali mobilnim telefonom. Niko od odgovornih nije hteo da se uljuči u rešenje problema – ni škola, niti roditelji dečaka nasilnika.
Moj jedanaestogodišnji sin Đ.J., inače đak osnovne škole “Vuk Karadžić” u Sočanici, više meseci trpi vršnjačko nasilje. Za sve sam saznala kada sam došla do video zapisa na kojem ga vršnjaci ismejavaju, a potom se čuje i rečenica “Udri ga!”.
Primetila sam da je moj jedanaestogodišnji sin poslednja dva-tri meseca previše povučen, primetno je izgubio apetit, bio je u neprestanom grču, kao da je u strahu. I noću je u snu vikao iz nekog nama tada neobjašnjivog straha. Zaticali smo ga kako gleda u jednu tačku. Suprug i ja smo čak zakazali i sastanak sa privatnim dečjim psihologom, jer nije bilo drugog načina da nam kaže šta se događa i u čemu je problem.
Međutim, dečak iz naše ulice mi je ispričao da postoji video snimak sa mojim sinom. Zamolila sam, takođe, devojčicu iz ulice, inače divno i vaspitano dete – da mi prebaci snimak. Nakon što sam ga odgledala, bila sam u šoku. Moj Đ.J. je ismejavan, čula se i rečenica “Udri ga!”, a decu koja su vršila nasilje nad njim su mi poznata – L.J. (12), i rođena braća – V.A. (12) i V.A. (13).
Obavestila sam i razrednog starešinu odeljenja koje pohađa moj sin o tome šta se dogodilo, na šta sam dobila odgovor da škola ne može da utiče na tako nešto, jer je to bilo kod crkvenog, a ne školskog dvorišta, a i školska godina je završena.
Pozvala sam majku jednog od dečaka, njen komentar je bio – “Moje dete je isprovocirano i zato tako reaguje”.
Shvatila sam da razgovor neće pomoći. Otišla sam juče u policijsku stanicu i oko 11 časova prijavila slučaj. Oni će, kako mi je rečeno, preduzeti sve mere i slučaj uputiti Centru za socijalni rad, kako bi i ova institucija reagovala.
Vratila sam se kući i moj sin je pitao: “Mama, jesi li prijavila?”. Odgovorila sam da jesam i on je, uz blagi osmeh, koji nisam videla već duže vreme – rekao: “Hvala Bogu, konačno će da prestane ovo mučenje”. Uzdah koji je ispustio je bio uzdah olakšanja zbog tereta koji je nosio.
Moje dete je, nakon što sam došla do snimka, počelo da priča, ali je još uvek u strahu, jer samo on zna šta je preživljavao i koliko to sve traje. Inače je astmatičar, leči se pet godina, često je u terapiji koristio i kiseonik, ili primao urbazon (lek protiv gušenja), uz rezultate koji su uvek bili uredni. Izgleda da je to bio emocionalni stres.
Bojim se da je slučajeva vršnjačkog nasilja mnogo, ali roditelji iz nekog razloga ćute. Svi brinemo o svojoj deci, jer su ona naša svetlost, brinemo o njima i tako što ne pristajemo na ćutnju.
Roditelji reagujte dok ne bude kasno, vršnjačko nasilje je samo jedan vid nasilja koje svakodnevno trpe naša deca!
(Potpisnica teksta je majka jedanaestogodišnjeg Đ.J., Danijela Dronjak-Joković)
gradjanskastrana.kossev.info
