Артемиза Христић, је била позната као љубавница краља Милана Обреновића, са којим је имала ванбрачног сина Ђорђа.
Гркиња је рођена у имућној породици Јоанидес (или Јоаниду). Била је удата за Милана Христића, секретара посланства Краљевине Србије у Цариграду. Христић је био и син Филипа Христића, који је у време књаза Милоша и Михајла био председник владе Србије, министар иностраних дела, министар просвете, гувернер Народне банке, амбасадор Србије у Цариграду, Бечу, Берлину и Лондону. Имали су две кћерке и једног сина.
Док јој је муж боравио као дипломата у Цариграду, Артемиза је живела у породичној кући у Београду. Београђани приповедају да су се у данашњој згради Клуба књижевника, некада кући знаменитог Србина и великог државника Милана Пироћанца, упознали краљ Милан и Артемиза Христић.
Милан је Артемизу виђао на баловима и пријемима које су приређивале угледне београдске породице. Убрзо је међу њима планула љубав и краљ је посећивао Артемизу тајно, дубоко у ноћ, потпуно покривен капуљачом, тако да нико није могао да га препозна. Али то није могло дуго да остане тајна и 1888. године се развео од краљице Наталије, желећи да се ожени Артемизом, која се такође развела од Христића. Следеће године, у Цариграду, Артемиза рађа Милану ванбрачног сина Ђорђа. Светска штампа бруји о саблажњивом понашању краља у оставци који се са њом и дететом настањује у Паризу под именом грофа од Такова.
Све што се тиче Ђорђа до данас је остало у великој мери неразрешено. Ђорђе се до пада династије Обреновић 1903. године помињао у контексту писама, које је имала Артемиза, а у којима га је краљ Милан признавао за свог сина. Краљ Александар је наводно ишао у Цариград, код Султана, да од њега тражи да му да та писма. После Мајског преврата чланци о Ђорђу се појављују у великом броју новина у иностранству.
Неретко у многим натписима се помиње као последњи Обреновић. Оно што се сазнаје јесте да је Ђорђе живео у Цариграду, да су на њега неколико пута покушавали да изврше атентат, да га је усвојио пријатељ краља Милана Еуген Жичи, да је требало да се школује у познатој бечкој терезијанској школи, али да је дошла забрана с врха; да је био познат по својим акробацијама, које је умео да изведе користећи два револвера и да је зато наступао чак у једном циркусу; да је користио два имена: Милан Христић и Ђорђе Обреновић. Могло би се навести још неколико занимљивости из његовог живота. Међутим, оно што је чињеница јесете да се он скоро уопште није помињао у српској јавности.
Пера Тодоровић га је у својим новинама помињао али под именом Обрен.
Оно што се може сазнати на основу неких натписа из тадашњих страних новина, јесте да је Ђорђе учествовао у контраверзи из 1906. године. Васа Казимировић наводи да су се по Србији растурале разгледнице на којима је био његов лик и натпис вође контразавереника капетана Милана Ј. Новаковића, да је то једини прави наследник српског престола. Треба имати у виду да је капетан Милан Новаковић у свом дневнику, који је објављен неколико недеља по његовој погибији 1907. године, писао о Ђорђу, међутим, приказао га је веома рђаво. Познаваоци стране штампе, на основу фотографија које су излазиле, у страној периодици, потврдили су да је реч о аутентичним фотографијама, као и да је лик Ђорђа Обреновића остао непознат нашој савременој јавности. Упркос свему томе, само на основу фотографије, може се утврдити, да постоји невероватна сличност Ђорђа са његовим оцем краљем Миланом Обреновићем.
Извор: Српска историја
