“Juče smo proslavili Vidovdan, taj dan uspomene koji je postao dan žalosti i nade.
To je bilo jednostavno: služba u maloj srpskoj solunskoj crkvi, suviše tesnoj da u nju stanu svi oni, oficiri, vojnici i građani, koji su došli da se pomole za pokoj duše njihovih starih i za budućnost svoga naroda.
Gologlavi, oni stoje ćuteći u maloj porti i čak mnogi stoje na ulici, gde do njih dopiru glasovi hora.
Zatim, omladina iz srpskih škola, u jednoj prostranoj sali, peva nam najlepše pesme iz svog kraja, dok jedan od profesora objašnjava francuskim, engleskim, italijanskim, američkim i grčkim prijateljima koji su došli da se pridruže proslavi, šta znači srpska poezija i koliko je velika uloga koju je ona igrala u istoriji Srbije.”
Rudolf Arčibald Rajs (Švajcarska), 1918.
