За читаоце нашег портала одабрали смо “нове” анегдоте о чувеним српским писцима, глумцима и сликарима. Насмејте се до суза и уживајте у квалитетном хумору!
1. Анегдота коју је препричавао Бранко Ћопић:
“Позвала ме нишка школа да одржим неколико предавања о својој литератури. Послали по мене Мерцедес предсједника општине и неког дебељушкастог доброћудног шофера, опет неког Перу. Возимо се према Нишу. Невиђено густ саобраћај, једва се пробијамо. Гледам регистрације – мноштво турских камиона, хладњача, аутобуса, па и путничких аутомобила…
Гледам то, па питам Перу:
“Је ли, богати, јеси ли ти читао Филипа Вишњића, оно гђе пише: Друмови ће пожељети Турака, ал’ Турака више бити неће.”
“Јесам, читао сам.”
“А шта велиш на ово?” – показујем на колоне турских возила.
“Е, богами, Филип се зајеб’о. ”
2. Популарна глумица Жанка Стокић први пут летовала у Словенији, на Бледу. Увече, с друштвом за столом, Жанка замоли конобара за јеловник. Прочита у јеловнику „пишка на рижо“; то јело одабере и настави разговор с друштвом.
На љубазно питање конобара: „Шта сте одабрали за вечеру?“, Жанка се збуни, јер је у међувремену заборавила како се јело зове на словеначком језику, па да друштво не примети њену забуну, рече на српском:
-Донеси ми ону „минџу на пиринџу!“
3. Када је познати сликар Урош Предић завршио портрет једне госпође, она се усуди да му каже:
-Морате признати, господине Предићу, да нисте успели добро да ме дате на платну.
-Шта да радим, госпођо, када ни сама природа није у томе успела! – одговори Предић.
4. Чича Илија (Станојевић) је глумио у Српском народном позоришту у Новом Саду када је у Београду, 1882, откривен споменик кнезу Михаилу.
Једнога дана, боравећи у Београду због неког посла, Чича сврати у кафану „Дарданели“ (на месту где је сада Народни музеј). Наручио пиво, и загледао се кроз прозор. Кад су га упитали о чему размишља, он одговори:
-Сада би ова кафана требала да се зове „Кафана код коњску задњицу“.
5. Нушић је, прича тако отприлике иде, често, готово свакодневно сретао на улици неког старијег господина који му се усрдно јављао. Наравно, и Нушић се њему одјављивао. Све би било у реду, да се овај Нушићу није свакодневно обраћао са:
„Добар дан, гос’н Ђоко.“
Пошто је то потрајало, комедиограф не издржа но га једног дана задржа, те му рече:
„Извините, господине, али ви мене држите за Ђоку, а ја сам Брана.“
6. Стеван Сремац није волео број 13. Један пријатељ, коме није никад одбијао да учини услуге, замоли га да му потпише меницу. Стева одмах одговори:
— Хоћу, али је то тринаеста меница коју потписујем овде у Београду; молим те да нађемо некога коме такођер треба потпис, па да уједанпут потпишем тринаесту и четрнаесту…
7. Угледала Жанка Стокић у трамвају „оца“ Живке министарке, Бранислава Нушића, с марамицом на лицу, па га упита:
-Господине Нушићу, како то изгледате!? Шта Вас то мучи?
-Зуби, проклети зуби, стално ме понеки боли.
-Е, да је Бог био паметнији, па да је дао човеку само један зуб, а место 31 зуба да је дао ону мушку ствар, колико би мање муке било!
-Куку, Жанка! Онда би сваки човек морао носити корпу за јаја.
8. На улицама многи пролазници су се заустављали, гласно узвикујући:
“Гле, Бранко Ћопић! Ено Бранка! Погледајте, оно је Бранко Ћопић!”
То је Ћопића страшно нервирало. Једном није могао да се уздржи и онако нервозан љутито одговори једној средовјечној жени:
“Па шта ако је Ћопић, није међед!”
