Za čitaoce našeg portala odabrali smo “nove” anegdote o čuvenim srpskim piscima, glumcima i slikarima. Nasmejte se do suza i uživajte u kvalitetnom humoru!
1. Anegdota koju je prepričavao Branko Ćopić:
“Pozvala me niška škola da održim nekoliko predavanja o svojoj literaturi. Poslali po mene Mercedes predsjednika opštine i nekog debeljuškastog dobroćudnog šofera, opet nekog Peru. Vozimo se prema Nišu. Neviđeno gust saobraćaj, jedva se probijamo. Gledam registracije – mnoštvo turskih kamiona, hladnjača, autobusa, pa i putničkih automobila…
Gledam to, pa pitam Peru:
“Je li, bogati, jesi li ti čitao Filipa Višnjića, ono gđe piše: Drumovi će poželjeti Turaka, al’ Turaka više biti neće.”
“Jesam, čitao sam.”
“A šta veliš na ovo?” – pokazujem na kolone turskih vozila.
“E, bogami, Filip se zajeb’o. ”
2. Popularna glumica Žanka Stokić prvi put letovala u Sloveniji, na Bledu. Uveče, s društvom za stolom, Žanka zamoli konobara za jelovnik. Pročita u jelovniku „piška na rižo“; to jelo odabere i nastavi razgovor s društvom.
Na ljubazno pitanje konobara: „Šta ste odabrali za večeru?“, Žanka se zbuni, jer je u međuvremenu zaboravila kako se jelo zove na slovenačkom jeziku, pa da društvo ne primeti njenu zabunu, reče na srpskom:
-Donesi mi onu „mindžu na pirindžu!“
3. Kada je poznati slikar Uroš Predić završio portret jedne gospođe, ona se usudi da mu kaže:
-Morate priznati, gospodine Prediću, da niste uspeli dobro da me date na platnu.
-Šta da radim, gospođo, kada ni sama priroda nije u tome uspela! – odgovori Predić.
4. Čiča Ilija (Stanojević) je glumio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu kada je u Beogradu, 1882, otkriven spomenik knezu Mihailu.
Jednoga dana, boraveći u Beogradu zbog nekog posla, Čiča svrati u kafanu „Dardaneli“ (na mestu gde je sada Narodni muzej). Naručio pivo, i zagledao se kroz prozor. Kad su ga upitali o čemu razmišlja, on odgovori:
-Sada bi ova kafana trebala da se zove „Kafana kod konjsku zadnjicu“.
5. Nušić je, priča tako otprilike ide, često, gotovo svakodnevno sretao na ulici nekog starijeg gospodina koji mu se usrdno javljao. Naravno, i Nušić se njemu odjavljivao. Sve bi bilo u redu, da se ovaj Nušiću nije svakodnevno obraćao sa:
„Dobar dan, gos’n Đoko.“
Pošto je to potrajalo, komediograf ne izdrža no ga jednog dana zadrža, te mu reče:
„Izvinite, gospodine, ali vi mene držite za Đoku, a ja sam Brana.“
6. Stevan Sremac nije voleo broj 13. Jedan prijatelj, kome nije nikad odbijao da učini usluge, zamoli ga da mu potpiše menicu. Steva odmah odgovori:
— Hoću, ali je to trinaesta menica koju potpisujem ovde u Beogradu; molim te da nađemo nekoga kome također treba potpis, pa da ujedanput potpišem trinaestu i četrnaestu…
7. Ugledala Žanka Stokić u tramvaju „oca“ Živke ministarke, Branislava Nušića, s maramicom na licu, pa ga upita:
-Gospodine Nušiću, kako to izgledate!? Šta Vas to muči?
-Zubi, prokleti zubi, stalno me poneki boli.
-E, da je Bog bio pametniji, pa da je dao čoveku samo jedan zub, a mesto 31 zuba da je dao onu mušku stvar, koliko bi manje muke bilo!
-Kuku, Žanka! Onda bi svaki čovek morao nositi korpu za jaja.
8. Na ulicama mnogi prolaznici su se zaustavljali, glasno uzvikujući:
“Gle, Branko Ćopić! Eno Branka! Pogledajte, ono je Branko Ćopić!”
To je Ćopića strašno nerviralo. Jednom nije mogao da se uzdrži i onako nervozan ljutito odgovori jednoj sredovječnoj ženi:
“Pa šta ako je Ćopić, nije međed!”
