Велики српски песник, сликар, приповедач и драмски писац, професор и учитељ, један од највећих представника српког романтизма, боем и креатор бројних анегдота које се и данас препричавају уз мноштво смеха… тако би се у неколико ставки могао описати Ђура Јакшић (1832—1878). А где би се другде могле збити његове силне анагдоте, које можда и најбоље описују карактер и шаљиву природу српског великана, него у бројним српским кафанама чији је редовни посетилац био целог живота.
Карактерисан је за свог века као “брз на језику и пороку пића одан”, не само да је збијао шале и писао стихове за кафанским столом, већ су и многе кафане по његовим изјавама добијале имена. Чувена је и она прича када је Ђура дао себи чврсто обећање да више неће пити, па је онда, пролазећи поред прве кафане, рекао себи „Ђуро, ајде да те частим када си такав карактер!”
Анегдота о њему, свакако, има онолико колико је пића стао да попије Јакшић Ђура, а ми смо овог пута издвојили неке од најинтересантијих:
**У једној анегдоти песник Ђура Јакшић седа на фијакер унатрашке, кочијаш га упита што не седне напред, на шта му Ђура каже:
– Па где сте ви видели да Србин гледа унапред?!
** У кафани, касније названој „Последњи грош“ или “Код задњег гроша”, Ђура је дочекивао многе зоре, неретко одлазећи кући са неколико нових стихова. Наравно, ту је и буквално остављао последњи грош који је имао! Кафана је, легенда каже, по дијалогу између газде и Ђуре добила и име:
– Нема више пића, јер си потрошио све новце. Ништа ти није остало, а на вересију не дајем!
– Ниси у праву, остао ми је још један грош.
– Па шта можеш са једним грошем, ајде реци?
– Да, али ово није обичан грош, него златан! – одговорио је Ђура.
** Један учитељ донео је Ђури Јакшићу гомилу својих песама да их погледа и каже своје мишљење. Ђура је брзо прочитао песме, али је био изненађен великим бројем песама које му је колега донео, па га је упитао како је могао толико да их напише.
– Не знам ни сам како сам то написао, одговара учитељ, мало више сам попио, па ми дошло лепо у души, осетио сам неко божанско надахнуће, па све то ставио на папир… Горим од нестрпљења да чујем ваше цењено мишљење.
– Драги пријатељу, моје мишљење је, бар што се тиче ваше поезије, да се одмах упишете у трезвењаке.
**У кафани за два различита стола седели су српски песници Ђура Јакшић и Радомир Брзак. У једном тренутку конобар донесе Ђури Јакшићу цедуљицу од Радомира Брзака на којој је писало:
„Стихоклепцу који је сваком мрзак
мућак јаје, мућку даје,
Брзак.“
А Ђура му на полеђини поменуте цедуљице одговори:
„Ој, песниче гласа штура!
Па зар даје који проси?
Па зар ћуран јаја носи?
Ђура“
**Ђура Јакшић је написао песму “Отаџбина” и имао је уговорено са издавачем у ком року да је уреди и преда. Ђура је у брзини, у последњи час, однео песму написану на листу хартије, масном од бурека, који је нетом појео.
**Једног дана Ђура није ништа пио, па увече сврати у „Три шешира“ у Скадарлији, кафане коју је уз још неколико других називао „винским врелом“. Наручујући пиће, Ђура је изговорио стихове:
„Е, насуво кад си, Ђуро
Цео овај дан изурô,
А ту смо пред „винским врелом“
Частићу те оком целом.“
Доктор Владан Ђорђевић, који се затекао ту у том тренутку, му је упутио прекор такође у стиховима:
„Када здравље тако пазиш,
Знај да право у гроб газиш!“
А Ђура му је на то одговорио:
„Прекора сам твога вредан,
Али шта ћу кад сам – жедан!“
**Ђура Јакшић био је познат по томе што је често цех у кафани плаћао својом уметношћу. Тако је једном питао крчмара да му да бесплатну вечеру, с тим да му Ђура напише песмицу која ће му се свидети. У случају да се крчмару песмица не свиди, Ђура ће му платити готовином. Крчмар је пристао, а када се Ђура добро најео, почео је да рецитује песмице једну за другом. Међутим, крчмару се ниједна није свидела. Најзад је Ђура одрецитовао:
„Еј, кесо моја са много динара, Изиђи из џепа, исплати крчмара!“
– Е, то ми се свиђа, то чекам! – рече крчмар.
– Е, вала, и ја једва дочеках! – рече Ђура и оде.
**Ђура Јакшић је често проводио време на Сави испред гостионице Гашпара кафеџије (ког помиње и у својим приповеткама). Једном приликом га неки познаник тамо срете и упита:
– Шта радите, господине Ђуро?
– Ето, угађам, па никако да угодим. – одговори Ђура.
– А шта то угађате?
– Још по ручку сишао сам овамо да се сунчам и пијем бело вино са киселом водом, али никако да угодим да истовремено попијем и вино и воду, па да идем. Претекне ми вина – ја наручим воду. После ми претекне воде – ја наручим вина. Тако неколико пута и ево, још нисам угодио!
Опанак, (К. М)
