Ана Немањић била је жена великог жупана Стефана Немање са којим је изродила три сина и три ћерке о којима се готово ништа не зна.
Жена великог жупана Стефана Немање звала се Ана. Иако је била племенитог рода, животи свих жена у тадашњој Рашкој нису ревносно записивани.
Спомен о самој Ани, врло је штур и противречан. И дан данас се не зна порекло ове владарке, о којој се градила прича током векова више на основу предања него на основу материјалних и писаних извора. Писаних извора о њој скоро да нема. Баш као и када су наши средњовековни владари у питању, можемо се ослонити само на писце житија као што су Доментијан и Теодосије.
Њени синови Свети Сава и Стефан Немањић који су написали опсежне биографије Стефана Немање, њиховог оца, о мајци Ани дају врло штуре податке. Они су забележили оно што се у Европи тога доба и тражило од жене, а то је да је Ана била “добра супруга, нежна мати, побожна и милосрдна госпођа.”
Шта пише у житијима?
Монах Теодосије који је написао житије Светог Саве, о женидби Стафана Немање пише: “Тај споменути муж, благочестив, богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз то врлином, безболношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен, узе по закону, себи жену по имену Ану.”
Други биограф наших светитеља – Доментијан о женидби Стефана Немање каже да је Немања дошавши до младићког доба ступио у законити брак и да му је дат део отаџбине и то источна страна исте.
Растко Немањић или наш Свети Сава у житију свога оца наводи да осим : “жене своје (Ане) Богом данога првога венца….не би учесник другог брака.“
Ана Немањић
Данас се пуздано зна да су Стефан Немања и Ана имали три сина – Вукана, Стефана и Растка. Монах Теодосије у житију Светог Саве пише да после Стефановог рођења Ана и Немања дуго нису имали деце.
– Много времена прође и не роди више поменута благочестива Ана. Ради тога бејаху обоје у тузи и жалости јер им душе много жељаше да доживе још једно дете – пише Теодосије.
“Молили су се Свемогућем, свако за се, са сузама: Владико Гоподе Боже Сведржитељу, Који си негда послушао Аврама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо, услиши данас и нас грешне слуге Своје што ти се моле. Дај нам, по Твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починити. И дајемо ти заједничке обете: од чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.“
Према Теодосију, имали су и ћерке али не зна се колико њих. Забележене су Јефимија која се удала за владара Солуна, Елена удата за бугарског краља Ивана Асена и ћерка непознатог имена која је била мајка бугарског цара Константина I.
Предања и легенде, настала углавном у 16. веку дају нам податке о томе како је Стефан Немања упознао Ану и узео је за жену –
Троношка хроника из 1526.године наводи да је Стефан Немања, пошто се спасао из заточења чудима Светог Ђорђа, у које је дошао захваљујући његовој браћи, побегао у Француску. У Француској му је сам француски краљ дао своју кћер Ану за жену.
Док је боравио у Француској добио је синове Вукана и Стефана. Затим је у Француску дошло изасланство српских великаша који су га замолили да се врати у Рашку. Краљ је пустио Немању и његова два сина, а Стефан Немања је заузврат ставио на грб у печату два крина што означава француску крв његова два сина.
Међутим, ова прича коју касније преноси и Јован Рајић у “Историји Славена”, не може се поткрепити другим веродостојним историјским изворима.
Неки историчари су наводили и податак за који се сматра да га наводи Доментијан, да је Ана ћерка цариградског императора Романа, али и ову тврдњу је тешко поткрепити. Али можда је најбоље држати се изреке Илариона Руварца који је ову нашу владарку насловио као “Ана непознатог рода“.
Иако о Анином школовању немамо података, изгледа да је била за ондашње прилике прилично образована жена, што се може закључити на основу образовања њених синова Стевана Првовенчаног и Светог Саве, који су прве основе васпитања и образовања добили од своје мајке.
Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија, по Анастасији Сремској. Зна се да је преминула 22. јуна 1200. године, јер је у том добу архимандрит Сава састављао правила за понашање студеничких монаха, када је забележио да је монахиња Анастасија преминула. Сахрањена је у припрати манастира Студенице, у Богородичиној цркви. Њене мошти и данас почивају у овој великој задужбини Стефана Немање.
Проглашена је светитељком. Српска православна црква слави је 22. јуна по црквеном, а 5. јула по грегоријанском календару.
