Ана Андрејевна Ахматова (изворно презиме Горенко – 23. jun 1889 – 5. mart 1966) је била знаменита руска песникиња, критичар и преводилац.
Почела је да пише песме са 11 година и објављивала их под псеудонимом Ахматова (татарско презиме њене баке), јер се оцу није допадала идеја да их објављује под правим презименом.
Била је супруга песника Николаја Гумиљева, али ју је он оставио на свадбеном путовању и сам отишао у Африку, где је наставио да живи распустним животом. Била је непреболна љубав и инспирација чувеног сликара Амедеа Модиљанија.
У Совјетском Савезу сматрана је за буржоарску песникињу, било јој је забрањено да објављује поезију, па је живела од преводилаштва и есејистике. Преживела је Опсаду Лењинграда и писала о њој. Њен каснији живот обележила је епоха стаљинизма, када јој је било забрањено да пише, а њен син и други супруг су послати на робију, где је супруг и умро. После Стаљинове смрти, режим је допустио објављивање цензурисаних издања Анине поезије.
5. марта 1966, Ахматова је умрла не доживевши 77. годину. Томе је претходио тешки инфаркт, лежање у болници неколико месеци. Последњих дана често је понављала: „У младости сам највише волела воду и архитектиру, а сада земљу и музику.“
Земне остатке Ане Ахматове са аердором Шеремјетово у Лељинград испратило је око десетак њених поштовалаца.
А у Николајевској цркви велики број људи опраштао се од славне песникиње.
С друге стране, велики број написа указује да се власт на сваки начин трудила да не придаје већи значај смрти, самом чину сахране, као ни личности Ане Ахматове. Велики притисци да се скрате некролози у штампи, игнорисање церемоније сахране, намерне комликација за добијање гробног места… доказ су да је њена смрт за власт била очигледно неугодан догађај. Као, уосталом, и њен живот.
Само што су власти њеним животом управљали у чврсто постављеним оквирима: увредљиве оцене о њеној поезији, хапшење сина и његово слање у прогонство, живот у беди и сиромаштву…
Неке од њених збирки песама су: “Бијело јато”,”Ива”,”Поема без хероја”,”Трпутац”, “Реквијем”. Анине омиљене теме су пролазност времена, успомене и тешкоће живота и књижевног стваралаштва под диктатуром. Њене љубавне песме обожавају жене широм света.
Тебе се врло ретко сетим
“О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал’ ми душа као да полетим
Сусрет с тобом понекад потражи.
Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе
Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле
Ал’ будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег’ сви заборави.”
Дуго сам
“Дуго сам твојом лепотом испијена
Учила себе како да се смирим,
Од ребра твога ја сам створена,
Како да те не волим, да се дивим?
Да сам ти сестра било би угодно,
Али вољом древне судбине сиње,
Пред тобом стојим лукаво, похотно
У лику твоје најслађе робиње.
Но кад се смрзнем сва понизна тако,
На грудима твојим као снег бела,
Тад мудро радујући се удара јако
Твоје срце – моја отаџбина цела!”
Не гледај тако
“Не гледај тако, у љутњи не мршти се
Ја сам твоја љубљена, ја сам твоја
Нити пастирка, нити краљица,
Чак ни монахиња-богомољка
У овој сивој сам хаљини од траља
У ципелама излизаних потпетица?
Али, као и пре, дајем врућ загрљај
И страх носим у великим зеницама
Писмо моје не парај, мили
Не плачи због лажи истинске
И добро га, на само дно, скриј
На дно своје торбе сиротињске.”
Уместо мудрости искуство
“Уместо мудрости искуство. Та храна
у безукусном стању.
Младост је била к’о молитва недељног дана,
и зар да не мислим на њу?
Колико сам пустих путева прошла
с тим што ми не беше мио.
Колико се молила у цркви за оног
што је у ме заљубљен био.
Сад сам заборављива као нико на свету.
Тихо пролазе сати.
Непољубљене усне, ненасмејане очи
ко ће ми више дати!”
