Spomenik velikom županu Stefanu Nemanji, osnivaču srpske srednjovekovne države i rodonačelniku loze Nemanjića, biće svečano otkriven na dan njegovog sina Svetog Save, 27. januara 2021. na Savskom trgu u Beogradu. Spomenik. Najveći spomenik u Srbiji, delo je ruskog vajara i akademika Aleksandra Rukavišnjikova, a visok je čak 23 metara i težak 80 tona (od čega samo bronze na spomeniku ima 56 tona), na njemu je radilo 120 ljudi godinu i po dana. Incijativu za podizanje spomenika Stefanu Nemanji pokrenuo je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, u vreme dok je obavljao funkciju premijera (2015.).
Spomenik dopreman iz tri puta
– Beograd nema spomenik Nemanjićima, ako se izuzme spomenik Dušanovom zakoniku ispred Palate pravde. To pokazuje naš odnos prema sopstvenoj istoriji koji moramo da promenimo. Nemanjići su vladali Srbijom više od 200 godina i od male i rascepkane kneževine stvorili su moćnu carevinu i najveću državu na Balkanu – navedeno je u predlogu tadašnjeg premijera Skupštini grada Beograda.
Na konkursu je učestovalo šest radova, a žiri je proglasio za pobednički rad ruskog vajara i akademika Aleksandra Rukavišnjikova. Poznati ruski vajar je spomenik radio sa arhitektom Petrom Arsićem, a kao jedan od konsultanata angažovan je i profesor Nikolaj Muhin, rukovodilac tima za radove na kupoli u Hramu Svetog Save.
Na izradi spomenika radilo je 120 ljudi, oko godinu i po dana. Monumentalno delo je moralo biti isečeno u delove kako bi se lakše dopremilo iz Moskve u Beograd, a dopremano je iz tri puta.
Spomenik čini figura Nemanje u carskoj odori iz njegovog vremena koja stoji na napuklom vizantijskom šlemu, a koji se na četiri kraka oslanja na zemlju. Odatle se pomalja vladarsko žezlo.
– Kako sam zamislio, figura Stefana Nemanje se jednom nogom oslanja na simbol državnosti – vrh žezla njegovog sina Save. Mi pretpostavljamo da je i on imao takvo žezlo, ali nije očuvano. To nije kopija Savinog žezla, ali liči – objasnio je jednom prilikom za medije Rukavišnjikov.
U postament, koji zapravo predstavlja naprsli vizantijski štit, građani će moći da uđu i to do 50 njih istovremeno. Tu će, na četiri velika reljefa moći da vide ugravirane scene iz Nemanjinog života i sprske istorije – od srpskih bitki, sahrane Stefana Nemanje, do porodičnog stabla Nemanjića.
Stefan Nemanja u desnoj ruci drži mač, a u levoj Hilandarsku povelju, pisanu na staroslovenskom jeziku.
Autor spomenika neće prisustvovati ceremoniji otvaranja iz zdravstvenih razloga, a ranije je, u razgovoru za medije, poručio da spomenik neće kvariti izgled prestonice.
– Moje iskustvo govori da ljudima treba da se naviknu na tako veliki spomenik. Verujte da on neće kvariti izgled vašeg prelepog Beograda i nadam se da ćete ga vremenom zavolet – istakao je Rukavišnjikov, kao i da su dimenzije spomenika određene ne samo prema zgradi nekadašnje železničke stanice, već i prema zgradama bočno od spomenika.
Rukavišnjikov je naglasio da je želeo da se spomenik zasniva na lepoti fresaka iz srpskih manastira, koje je u više navrata obilazio da bi se upoznao sa srpskom istorijom i tradicijom, ali i da ima “impuls Ivana Meštrovića”.
– Želja je bila da se spoji tradicionalno i moderno, jer se iza spomenika nalazi savremeni kompleks – naveo je ruski umenik.
Ko je bio Stefan Nemanja
Stefan Nemanja (1113-1199.) bio je rodonačelnik dinastije Nemanjića, najznačajnije srpske srednjovekovne vladarske dinastije. Za njihovu vladavinu vezano je osnivanje nezavisne srpske srednjovekovne države, njen najveći ekonomski i kulturni uspon, kao i stvaranje autokefalne srpske pravoslavne crkve.
Stefan Nemanja se rodio najverovatnije 1113. u Ribnici, bio je četvrti, najmlađi sin vlastelina Zavide. Prvo je bio kršten po rimokatoličkom obredu, a kasnije, kada se njegov otac vratio u Rašku, nakon što je bio prognan iz nje, kršten je po grčkom obredu. Vizantijski car Manojlo I Komnin 1162. dodeljuje županiju Dubocicu Stefanu Nemanji, čime on postaje direktan carev vazal. Neposredno nakon dobijanja županije, netrpeljivost među braćom je rasla, što je dovelo do sukoba, pa je Stefan Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama, zarobljen u pećini Ras. Ubrzo je osloboden i 1166, a pošto je zbacio s vlasti svog najstarijeg brata Tihomira, biva i zvanično prihvaćen kao veliki župan Raške i Vizantijski vazal. Tokom perioda vladavine, od 1168. do 1196, Stefan Nemanja je zajedno sa kraljevinom Ugarskom i Svetim rimskim carstvom ratovao protiv Vizantije i Mletačke republike i time proširio svoju teritoriju na Zetu i Neretvu.
Tokom 1180-te osvaja, između ostalog, Beograd, Niš, Kosovo i Metohiju i dolazi sve do današnje Sofije.
Bio je ktitor velikog broja manastira i crkava, a najznačajniji su svakako Studenica, Hilandar i Đurdevi Stupovi. Prema legendi, Stefan Nemanja je Đurđeve Stupove izgradio u znak zahvalnosti svetom Đorđu kome se molio tokom svog zatočeništva u pećini Ras. U martu 1196. predao je vlast svom srednjem sinu Stefanu Nemanjiću, a on se, zajedno sa suprugom Anom, zamonašio u manastiru Studenica. Dobili su monaška imena Simeon i Anastasija. Sa sinom Savom otišao je na Svetu goru 1198. da obnove manastir Hilandar, gde i umire u februaru 1199. Kanonizovan je sledeće godine kao Sveti Simeon Mirotočivi, a njegove mošti Sava je doneo u Studenicu, da bi nad njima izmirio zavađenu braću Stefana i Vukana, gde se i danas nalaze.
Umalo spomenik pogrešnom čoveku
Kako je Rukavišnjikov jednom prilikom otkrio, na Savskom trgu umalo da bude podignut spomenik pogrešnom čoveku:
– “Moj” je bio više istočnjačkog izgleda, sa jačim obrvama. Ja sam njega i napravio, uradio sam fragment – glavu, a ispostavilo se da sam napravio drugog čoveka, a ne Nemanju. Kada je žiri to video, rekli su mi: “Izgleda da ste napravili drugog čoveka”. Pokazao sam im čiji sam portret koristio, pa se ispostavilo da je to bio, recimo, njegov praunuk.
Ukratko o umetniku
Aleksandar Rukavišnjikov rođen je 1950, u Moskvi, u porodici vajara. Diplomirao je 1974. na Moskovskom umetničkom institutu V.I. Surikova, gde je, od 1993, upravnik katedre skulpture. Za stalnog člana Ruske akademije umetnosti izabran je 1997. Autorske izložbe ovog ruskog vajara održavane su u Centralnom domu umetnika i u salama Ruske akademije umetnosti u Moskvi, Muzeju savremene umetnosti Nasau (SAD), Galeriji Dileman (Belgija) i drugim muzejima i izložbenim prostorima širom sveta. Živi i radi u Moskvi.
Autor: Ljubinka
