Jedna od najlepših srpskih rodoljubivih pesama „Među svojima“ nastala je kao odraz Disove čežnje za domom i slutnje da mu se više neće vratiti.
Vladislav Petković Dis bio je jedan od naših najvećih pesnika 20. veka. Rođen je 1880. u okolini Čačka. Pokušao je da maturira u Zaječaru, ali nije bilo uspešno. Ovaj osrednji đak, ipak je već u sedmom razredu pisao prve pesme.
Kao boem i bonvivan rado je provodio vreme u kafanama. Okružen poznanicima i prijateljima umeo je da potroši sve do poslednjeg dinara. Život mu se menja iz temelja upoznavanjem buduće supruge Hristine, zahvaljujući kojoj upoznaje čari bračnog života.
Pročitajte i: 7 osobina koje poseduje svaka ostvarena žena prema rečima ruskog psihologa
Ovaj veliki rodoljub 1915. ostavlja svoje najmilije u Čačku, sa vojskom prelazi Albaniju i stiže na Krf. Kasnije je transportovan u Francusku gde nastaje njegova poslednja zbirka pesama. Odvojenost od porodice, u ovom periodu će iznedriti prelepu, emotivnu pesmu „Među svojima“ u kojoj pođednako tuguje za domovinom i za bližnjima. Zle slutnje ovekovečene u stihovima, obistiniće se. Kada se iz Francuske vraćao na Krf, nemačka podmornica presreće i potapa brod na kome se Vladislav Petković Dis nalazio. Utopio se u Jonskom moru u maju 1917. godine.
„Među svojima“ na sentimentalan i opipljiv način odražava pesnikovu nemoć i strah za voljene u rodnoj domovini u kojoj iako je proleće, sve aludira na smrt umesto ne život. Usamljena supruga pokušava da pronađe utehu u deci kojoj očevo prisustvo bolno nedostaje. Dis sebi dočarava kako može da izgleda njihov život u dalekoj, napaćenoj Srbiji i po poslednji put im se vraća, makar i samo u mislima.
Pročitajte i: Starac Pajsije upozorava: Ovo NIKAKO ne smete raditi vašoj deci!
Među svojima
U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Misao da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! Šta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja, koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.
Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: “Neka žive deca.”
Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
“Mama, zašto plačeš? Jel’ pisao tata?”
U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi.
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da će se dići grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.
Izvor: Opanak
